Mateo je stigao u nekada luksuznu, ali sada zapuštenu Hacijendu El Sol, u srcu Haliska, obučen u košulju natopljenu znojem i izlizani ranac. Imao je sedmogodišnju ćerku o kojoj je morao da brine, i nakon tri meseca brutalne nezaposlenosti, očajnički je želeo bilo kakav posao. Meksičko sunce je neumoljivo pržilo isušenu zemlju i beskrajna polja plavih agava koja su okruživala imanje. Ali pravi pakao se odvijao u kaldrmisanom dvorištu.
Valerija, dvadesetčetvorogodišnja naslednica, stajala je jecajući dok joj je njen ujak sa majčine strane, Ramon, vikao otrovne reči.
„Imperio umire, Valerija! Suoči se sa realnošću. Taj astečki konj, opsesija i nasleđe tvog pokojnog oca, više ne vredi ni penija. Potpiši kupoprodajni ugovor sa američkim investitorima, eutanaziraj životinju odmah i okončaj ovu smešnu porodičnu dramu!“, zahtevao je Ramon, tresući papire ispred svog suznog lica.
Pored njega, veterinar u elegantnom odelu je sa ciničnim osmehom pripremio injekciju napunjenu zelenkastom, smrtonosnom tečnošću.
Mateo, nekada poznati veterinar, ali čiji ga je život uvukao u vrtlog dugova i loše sreće, čuo je slabo, prigušeno rzanje konja iz štale. Njegovo iskusno uho ga je odmah prepoznalo: to nije bio zvuk neizlečive bolesti… već sporog trovanja.
Ignorisao je stražare i otrčao do zadnje štale. Imperio, nekada legendarni šampion, ležao je na slami, sluzokože blede, prekriven hladnim znojem, drhtao je. Jedva je disao.
„Šta radiš ovde, prljavi skitniče?!“ Ramon je zaurlao.
„Radi“, mirno je odgovorio Mateo. „Ali ako mu daš tu injekciju, činiš zločin. On nema infekciju… teško je anemičan i u šoku.“
VETERINAR SE GRIZAČKI SMEJE.
„Daj mu dva sata“, preklinjao je Mateo Valeriju. „Ako mu sada dam transfuziju krvi i pružim mu pravi tretman, može biti spasen.“
Tenzije su rasle. Ramon ga je zgrabio, ali ga je Mateo odgurnuo, istrgavši špric iz doktorove ruke. Slamka je udarila.
„Ako neko dodirne ovog konja, neće sam izaći odavde“, rekao je Mateo i usmerio smrtonosnu injekciju u Ramonove grudi.
Šta se zatim dogodilo… bilo je neshvatljivo.
Ramon se zateturao unazad.
„Imaš 24 sata, Valerija!“ pljunuo je. – Ako konj ne ugine do jutra, proglasiću ga nesposobnim!
Valerija je pogledala Matea u oči, drhteći.
– SPASI ME… ON JE MOJA POSLEDNJA SEĆANJA NA MOJU PORODICU.
Mateo je odmah reagovao. Improvizovao je transfuziju krvi, dao mu lek. Noć im je pala hladno.
Prolazili su sati.
U 4 ujutru, Imperio je tiho rzao… zatim se pomerio.
Valerija se srušila u Mateovo naručje, plačući.
Do izlaska sunca, konj je već stajao.
Mateo je dobio posao, a njegova ćerka se preselila kod njega.
Prolazili su meseci. Imperio je postao jači nego ikad. Između Matea i Valerije rodila se tiha ljubav.
ONDA JE JEDNOG DANA MATEO SAZNAO ISTINU.
Konj nije bio bolestan.
Bio je otrovan.
Ramon.
Dokazi su bili jasni.
Plan osvete je rođen.
Na Na dan Gran Kampeonato Čaro, Imperio se vratio… i pobedio.
Ramon se srušio.
MATEO OTKRIVEN POLICIJI.
Ujak je odveden u lisicama.
Valerija i Mateo su se poljubili pred publikom.
8 meseci kasnije…
Počeo je novi život.
Malo ždrebe se rodilo pored Imperija.
I Mateo je shvatio… nije samo spasao konja.
Već celu porodicu.
