Pre šest meseci, živeo sam potpuno drugačiji život. Bio sam dvadesetpetogodišnji građevinski inženjer, planirao sam venčanje, naš medeni mesec na Mauiju je bio poluplaćen, a moja verenica je već birala imena za našu buduću decu.
Naravno, bio sam pod stresom. Rokovi, računi, mama mi je svakog sata slala poruke sa listama za kupovinu, a Džena je zabrinuto pratila šta jedem.
„Previše radiš, Džejmse“, često bi govorila. „Ponosna sam na tebe… ali moraš da se brineš o sebi. Zato će od sada biti vitamini i prava hrana.“
Ovaj život je bio stresan, ali predvidljiv. Bezbedan.
Onda je jedan telefonski poziv sve to zakopao.
Moja majka, Naomi, poginula je u saobraćajnoj nesreći. Upravo je otišla da kupi svećice za moje desetogodišnje sestre bliznakinje, Lili i Maju, za njihove rođendane.
U trenutku, raspored sedenja za venčanje je nestao. Pozivnice. Aparat za kafu koji smo stavili na listu poklona.
Za jedan dan, prešla sam put od toga da budem ne samo najstarije dete… do jedinog roditelja.
NAŠ OTAC JE NESTAO GODINAMA RANIJE.
Naš otac je nestao godinama ranije. Kada mu je mama rekla da je trudna sa blizancima, spakovao se i otišao. Imala sam petnaest godina. Nismo čuli ništa od njega od tada.
Dakle, kada je mama umrla, nije se radilo samo o žalosti.
Radilo se o preživljavanju.
O dve devojčice koje su ćutke stezale svoje rančeve i plašljivo pitale:
„Da li sada potpisuješ dozvole?“
Te noći sam se vratila u maminu kuću. Napustila sam svoj stan, svoj mlin za kafu, sve što sam smatrala životom odrasle osobe.
Pokušala sam da se nosim sa tim. Ali Džena… učinila je da izgleda lako.
Uselila se dve nedelje nakon sahrane. Spakovala je sendviče. Isplela im je kosu. Pevala je uspavanke koje je pronašla na internetu.
Kada je Maja zapisala svoje ime kao kontakt za hitne slučajeve u sjajnoj svesci, Džena je šapnula, dirnuta:
„Oduvek sam sanjala da imam mlađu braću i sestre.
MISLILA SAM DA SAM SREĆNA.
Mislila sam da sam srećna. Mislila sam da je on onaj koga bi mama prihvatila.
Koliko sam samo pogrešila.
Jednog utorka sam rano došla kući sa inspekcije lokacije. Nebo je bilo tamno, teško, baš kao čekaonica u bolnici.
Tiho sam otvorila. Hodnik je mirisao na cimet i lepak.
A onda sam čula Dženin glas iz kuhinje.
Nije bilo ljubaznosti u njemu. Bilo je hladno. Oštro.
„Ne navikavaj se na ovu kuću“, rekla je. „Nećeš dugo biti ovde. Džejms se trudi, ali—“
Smrzla sam se.
? NE TROŠIM SVOJE DVADESETE NA DRUGU DECU, NASTAVILA JE.
„Ne trošim svojih dvadeset godina na drugu decu“, nastavila je. „Hraniteljska porodica bi bila bolja za tebe.“ Na razgovoru za usvajanje, reći ćeš da želiš da odeš. Jesi li razumela?
Tišina. Zatim mali, prigušeni glas.
„Ne plači, Maja“, odbrusi Džena. „Ako ponovo budeš plakati, baciću tvoje sveske. Vreme je da odrasteš i prestaneš da pričaš ove glupe priče.“
„Želimo da ostanemo sa Džejmsom“, šapnu Maja. „On je najbolji brat na svetu.“
Stisnuo mi se stomak.
„Ne možeš ništa da poželiš. Idi u školu. Nadam se da ću te se rešiti za nekoliko nedelja. Naravno, bićeš pozvana na venčanje… ali nemoj misliti da ćete biti deveruše.“
Hodali su. Trčali su uz stepenice. Vrata su se preglasno zalupila.
Stajala sam mirno. Nisam želela da zna da sam tamo.
A ONDA SAM PONOVO ČULA NJEGOV GLAS.
A onda sam ponovo čula njegov glas. Bio je drugačiji. Lako. Znala sam da zove.
„Konačno su otišle“, nasmejao se. „Karen, potpuno sam iscrpljena. Ceo dan sam glumila savršenu majku.“
Onda mu se glas pooštrio.
„Odlaže venčanje… zbog devojčica. Ali ako ih usvoji, pravno je to njegova stvar. Zato moram da ih izvučem. Kuća i novac od osiguranja pripadaju nama. Moram da se upišem na vlasnički list. Nije me briga šta će se sa njima desiti posle toga. Zagorčavaću im život dok ne popusti.“
Nisam mogla da dišem.
To nije bio lapsus. To je bio plan.
Izašla sam. Sedela sam u autu, drhteći, i shvatila: ne sada. Ne ovako.
Mora biti javno.
VRATILA SAM SE, OSMEHUJUĆI SE.
Vratila sam se, smešeći se.
„Zdravo, dušo! Kod kuće sam!“
Te noći sam pomilovala obraz.
„Džena… možda si u pravu.“
„O čemu?“ upitao je.
„O devojčicama. Možda ne mogu to da podnesem. Možda je bolje da im nađem drugu porodicu.“
Oči su mu se zasvetlele.
„To je veoma zrela odluka.“
? I… HAJDE DA NE ODLAŽEMO VENČANJE.
„I… HAJDE DA NE ODLAŽEMO VENČANJE. Hajde da se venčamo. Brzo.“
Vrisnuo je od radosti.
„Za vikend!“
„Važna stvar“, rekla sam. „Hajde da pozovemo sve.“
Sledećeg dana je rezervisao balsku dvoranu, razgovarao sa cvećarima i okačio prsten.
U međuvremenu, ja sam radila nešto drugo.
Banska dvorana je blistala. Sveće, muzika. Džena je blistala u beloj čipki.
Prišla je mikrofonu.
? HVALA VAM ŠTO STE OVDE!
– Hvala vam što ste ovde! Danas slavimo ljubav…
Dodirnula sam je po ramenu.
– Nastaviću.
Počela sam snimanje.
Kuhinja. Njen glas. Čista okrutnost.
U sobi je zavladala tišina.
– Moja majka je instalirala kamere pre mnogo godina, rekla sam mirno. – Ovo nije šala. Ovo je istina.
Takođe sam reprodukovala način na koji razgovara sa devojkama.
LILI MI JE STISNULA RUKU.
Lili mi je stisnula ruku. Maja je zurila u ekran.
– Dosta je –
Rekla sam Dženi. „Nisi planirala budućnost. Planirala si izdaju.“
Čuvari obezbeđenja su istupili napred.
„Uništavaš mi život!“, vrisnula je.
„Želela si njihov“, odgovorila sam.
Nedelju dana kasnije, usvajanje je završeno.
Te noći smo skuvali špagete. Maja je pevala, Lili je mešala sos.
„Možemo li da upalimo sveću za mamu?“, upitala je Maja.
Sele smo.
„Znale smo da ćeš izabrati nas“, rekla je Lili.
Nisam mogla da govorim. Samo sam plakala.
A oni su ostali pored mene.
Bile smo kod kuće.
