Postoje dve vrste umora.
Jedan je ono što osećate u nogama i iza očiju – to se može lečiti šoljom kafe i malo tišine.
Drugi sedi duboko iza rebara. Težak. Mirno. Kao tuga koja nikada nije dobila poruku da je vreme da krene dalje.
Drugu vrstu sam nosila sa sobom tog utorka uveče, stojeći u redu u apoteci.
Još uvek sam nosila svoju izgužvanu košulju sa posla, kravata mi je bila poluodvezana. Kravata koju moja ćerka Ava pažljivo namešta svakog jutra.
„Moraš dobro da izgledaš, tata“, kaže on.
„A ko sam ja da se svađam sa tobom, pile?“ uvek odgovaram, što ga nasmeje.
Apoteka je jako mirisala na dezinfekciono sredstvo pomešano sa nečijim preterano intenzivnim cvetnim mirisom. Red nije bio dugačak, samo se polako kretao.
Listala sam aplikaciju za žensku školu na telefonu, proveravajući da li je Novin crtački projekat konačno ocenjen, kada sam to čula.
Nije bila reč. Samo zvuk. Iznenadni, drhtavi dah, kao neko ko očajnički pokušava da obuzda nervni slom na javnom mestu.
Mlada žena je stajala za šalterom, sa malim detetom na kuku. Rukavi njenog džempera su bili raspušteni, kosa joj je bila vezana u punđu – punđu koja je odustala od nje pre nekoliko sati.
Dečak nije mogao imati dve godine. Lice mu je bilo crveno, kovrdžava kosa vlažna i zalepljena za čelo. Izgledao je kao da je plakao ceo dan.
Žena je gurnula svoju kreditnu karticu, tiho govoreći sinu.
Terminal je zazviždao.
Odbijeno.
Žena se ukočila. Kao da je pomislio da će se vreme vratiti unazad ako se ne pomeri. Onda su mu se ramena zategla. Njegovo lice se nije dramatično izrazilo – samo tiho. Duboko. Potpuno.
„Ne… ne… molim te…“ šapnuo je i obema rukama joj vratio karticu. „Potrebna nam je. Potrebna mu je sada. Ne može da čeka.“
Farmaceutkinja, žena umornog izgleda, promenila je ton u saosećajniji.
„Žao mi je, gospođo“, rekla je tiho. „Ovo je insulin. Imate recept, ali ne mogu vam ga dati bez plaćanja. Da li imate osiguranje?“
„Ne…“ odgovorila je žena, i bilo je jasno da se nešto u njoj konačno lomi.
Nije glasno plakala. Nije molila.
Samo je čvrsto prigrlila sina uz sebe, suze su joj tiho tekle. Dečak je zario prste u majčin džemper i zario lice u njeno rame.
„Platu dobijam u petak“, rekao je drhteći. „Ali mu je sada potrebna. Molim vas… Ne znam šta da radim…“
Neko iza mene je glasno uzdahnuo. Druga osoba je izgovorila okrutan komentar sebi u bradu, kao da su ova majka i njeno dete samo još jedna neprijatna prepreka u njegovom večeri.
To je i bila poenta.
Istupio sam napred.
„U redu“, rekao sam čvrsto. „Platiću.“
Žena se polako okrenula prema meni, kao da nije bila sigurna da zaista postojim. Oči su joj bile crvene i natečene, ali u njima je i dalje bilo neverice. Kao da nada dugo nije bila dozvoljena emocija u njenom životu.
„Stvarno… bi li?“ upitala je. „Zaista je skupo. Trista dolara.“
Usta su mi se otvorila.
Trista dolara.
Nije luksuz. Nije večera. Ovo je bila nedeljna kupovina namirnica. Račun za gas. Avino dugo očekivano putovanje.
Ovo je bio mali prostor za manevrisanje koji sam još uvek imala u životu.
Ali imala sam malo ušteđevine novca. Samo za dane poput ovog.
Pogledala sam je. U nju i njenog sina. U dečaka koji se držao majke kao da je to jedina sigurna stvar na svetu.
Da je to bila jedna od mojih ćerki…
A meni je bila potrebna pomoć…
Nisam više oklevavala.
„U redu je“, rekla sam. „Ovo je trenutno najvažnije. Otac sam dve devojčice. Ne igramo se sa zdravljem.“
Ženine oči su se ponovo napunile suzama.
„Ne znam ni šta da kažem… Hvala vam. Molim vas, dozvolite mi da vam dam svoj broj. Vratiću vam u petak. Kunem se.“
„U redu“, rekao sam. „Nije ništa hitno. Ja sam Čarli.“
„Tesa“, rekao je, osmehujući se. „A ovo je Metju.“
„Zdravo, Metju“, rekao sam tiho. Dečak me je pogledao, a zatim se ponovo sakrio.
Tesa mu se zahvalila najmanje pet puta. Stegla je lek kao da je od zlata. Kada je otišao, nešto u meni je bilo lakše. Tiše.
Dobio sam poruku od njega sledećeg jutra. Poslao mi je sliku Metjua kako se smeši, drži kutiju soka i dinosaurusa.
Osmehnuo sam se.
Dva dana kasnije, dok sam pokušavala da nateram Avu da obuče iste čarape, a Novu da pronađe svoje bele cipele, neko je pokucao na vrata.
Nije bilo kucanja.
Kucanje.
Otvorila sam ih.
Čovek u četrdesetim godinama stajao je na tremu. Izgledao je grubo. Prljava majica. Stisnuta vilica. Izbledela tetovaža na vratu. Oči su mu bile crvene – ona vrsta crvenila koja dolazi od pića ili teškog života.
„Jesi li ti Čarli?“ upitao je, koračajući napred.
„Da. Ko si ti?“
Podrugljivo se osmehnuo.
„Dakle, ti si idiot koji je platio insulin u apoteci.“
Vazduh se promenio. Kao pred oluju.
„Da“, rekla sam.
„Dobro“, promrmljao je, zabijajući prst u moje grudi. „Onda slušaj. Nisi imala pravo da to uradiš.“
„Ovde?“
„Plaćaš za moje dete… Šta
Misliš li da možeš da glumiš oca? Da li pokušavaš da dobiješ Tesu?
Srce mi je lupalo, ali sam ostao smiren. Moje ćerke su bile unutra. To je bilo sve što je bilo važno.
„Vašem sinu je bio potreban insulin. Mogao je da umre. Zato sam to uradio.“
Miris alkohola me je udario u lice.
„Izvini se“, rekao je, prilazeći bliže. „Izvini se što pokušavaš da budeš heroj.“
Zalupio sam vrata, zaključao ih i pozvao policiju.
Kasnije sam saznao da se zvao Fil.
Onda sam pozvao Tesu.
I taj razgovor je sve promenio.
Pomogao sam mu da dobije zabranu prilaska. Stajao sam uz njega dok se srušio. Polako je vraćao svoj život u normalu.
Godinu dana kasnije, zajedno smo jeli picu. U parku. Išli smo u bioskop.
Dve godine kasnije, venčali smo se.
Metju me zove tata.
Moje ćerke je zovu mama.
I ponekad, kada stojimo u kuhinji, a deca se svađaju oko bojica, razmišljam o toj noći u apoteci.
Onih trista dolara.
To je sve promenilo.
