Kuća iz snova za Hanu i Marka izgledala je savršeno — veliko dvorište, mnogo svetla i dovoljno prostora da njihov zlatni retriver, Badi, trči do mile volje.
Ali čim su otvorili vrata, nešto nije bilo u redu.
Badi, obično razigran i pun života, ukočio se na pragu. Uši su mu pale, telo se napelo. Hana ga je nežno povukla za povodac. „Hajde, dečko!“ šapnula je.
Nije se pomerio.
Dani su prolazili, ali pas je odbijao da uđe. Veselo je trčao po dvorištu, jurio veverice, valjao se po travi — ali svaki put kad bi ga poveli unutra, zabio bi šape u pod i tiho zarežao.
U početku je Hana to pripisivala nostalgiji. „Možda mu samo nedostaje stara kuća.“ Ali nelagoda joj nije dala mira. Psi ne reaguju ovako bez razloga.
Jedne večeri, Mark je primetio kako Badi opsesivno gleda jedno mesto u dnevnoj sobi — tačno pored kamina. Njegov pogled nije se sklanjao sa poda.
Radoznao, Mark je podigao daske. Ispod se nalazila mala drvena kutija umotana u platno. U njoj — stare fotografije, svežanj pisama i pohabana ogrlica. Pisma su otkrivala tragičnu priču: porodica koja je nekada tu živela izgubila je dete — i tuga nikada nije napustila kuću.
Hanine ruke su drhtale dok je čitala poslednje reči majke: „Neka ova kuća zauvek pamti nju.“
Tog trenutka Badi je mirno legao, više nije režao — kao da je tajna napokon izašla na videlo.
Hana i Mark su zakopali kutiju pod hrastom u dvorištu, pokrili je cvećem. Te iste večeri, prvi put, Badi je kročio unutra bez oklevanja.
Ponekad životinje osećaju ono što mi ne možemo. A ponekad nas upravo one dovedu do istine koju nikada nismo očekivali da pronađemo.
