Zamalo sam umrla na porođaju, a mislila sam da će to biti najstrašniji deo majčinstva. Pogrešila sam.
Porođaj je trajao osamnaest sati. Desilo se sve što je moglo poći po zlu.
Moj krvni pritisak je skočio, a onda iznenada pao. Stalno pištanje monitora pretvorilo se u paničnu uzbunu, i videla sam izraze lica lekara koje nijedan pacijent više nikada ne želi da vidi.
„Moramo odmah da izvadimo bebu“, rekla je dr Martinez mirnim, ali hitnim glasom.
Stisnula sam Rajanovu ruku što sam jače mogla. Šaputao mi je na uvo iznova i iznova:
„Ostani uz mene, Julija. Molim te. Ne mogu ovo bez tebe.“
Na trenutak je sve postalo crno.
Bol je nestao, zvuci su bili mrtvi, kao da sam bila odsečena od svega. Ali nekako sam pronašla put nazad. Možda je Rajanov glas bio ono što me je ovde držalo. Možda je to bila odlučnost da upoznam naše dete.
Kada sam se osvestila, satima kasnije, Rajanovo iscrpljeno lice nadvijalo se nada mnom.
Oči su mu bile crvene od plača, kosa mu je bila zamršena, a izgledao je kao da je preko noći ostario deset godina.
„Evo je“, šapnuo je zagrcnutim glasom. „Savršena.“
Onda je medicinska sestra unela našu devojčicu. Lili.
Bila je to sićušno čudo od sedam funti.
„Da li bi želeo da je držiš?“ upitala sam Rajana.
Klimnuo je glavom i pažljivo uzeo Lili. Ali kada je pogledao u njeno lice, nešto se promenilo.
Radost je nestala sa njegovog lica, kao da je senka prešla preko njega. Dugo ju je gledao, a onda mi ga je iznenada vratio.
„Prelepa je“, rekao je. „Baš kao ti.“
Ali glas mu je bio šupalj.
U bolnici sam narednih nekoliko dana sve krivila za umor. Prošli smo kroz pakao – oboje.
Ali kod kuće je bilo još gore.
Rajan nije hteo da pogleda Lili u oči. Dojio ju je, hranio je, menjao joj pelene, ali njegov pogled je uvek bio negde iznad nje, kao da je izbegava.
Kada sam htela da napravim prve fotografije novorođenčeta, uvek je imao izgovor.
„Proveriću poštu.“
„Počeću da spremam večeru.“
Pravi znak upozorenja došao je dve nedelje nakon što smo se vratili kući.
Probudila sam se noću i krevet je bio prazan. Onda su se ulazna vrata tiho zatvorila.
Prvi put sam pomislila da će samo malo da udahne vazduh. Anksioznost zbog novog roditelja.
Do pete noći, znala sam da nešto ozbiljno nije u redu.
„Rajane, gde si bio sinoć?“ pitala sam ujutru, sa prisilnim mirom.
„Nisam mogao da spavam“, odgovorio je, gledajući u svoju kafu. „Vozio sam.“
Tada sam odlučila: ako moj muž nestaje svake noći dok sam sama sa novorođenčetom, saznaću kuda ide.
Sledećeg dana sam rano otišla u krevet. Ležala sam mirno pored njega dok mu se disanje nije izjednačilo.
Probudio se oko ponoći. Čula sam ga kako oprezno hoda niz hodnik. Srce mi je lupalo u grlu dok se vrata nisu zatvorila.
Skočila sam, obukla farmerke i džemper i iskrala se napolje. Rajanov auto je već kretao unazad.
Čekala sam da se okrene, pa sam krenula za njim.
Vozio je sat vremena. Napustili smo grad, poznata mesta i stigli do raspadajućeg društvenog centra.
Neonski natpis je treptao: Centar za oporavak od nade.
Čekala sam. Rajan je sedeo u kolima nekoliko minuta, zatim je izašao i ušao pogrbljenih ramena.
Da li vara? Da li je bolesna? Da li je to tajna?
Prikrala sam se prozoru. Unutra su ljudi sedeli u krugu.
„Najteže je“, rekao je muški glas, „kada pogledate svoje dete i sve o čemu možete da razmišljate je da ste skoro sve izgubili.“
Prepoznala sam glas.
Rajan je sedeo tamo, glave zario u ruke.
„Imam noćne more“, rekao je drhteći. „Vidim Džuliju kako pati. Lekari trče okolo. Drže našu bebu u mom naručju dok mi žena umire. I ne mogu da pogledam Lili jer stalno razmišljam o tome kako sam skoro izgubio Džuliju.“
Žena je saosećajno klimnula glavom.
„To je trauma“, rekao je vođa grupe. „To je sasvim normalna reakcija.“
Rajan je plakao.
„Volim ih. Ali se plašim da se vežem. Plašim se da ako sam zaista srećan, nešto će mi ih ponovo oduzeti.“
Srušio sam se tamo, ispod prozora.
Nije me ostavio. Nije ostavio našu ćerku. Tražio je pomoć.
Sledećeg dana sam pozvao centar. Prijavio sam se za grupu rođaka.
Kada sam se te noći suočio sa Rajanom, više nisam bio ljut.
„Mi smo tim“, rekao sam. „Zajedno lečimo.“
Sada, dva meseca kasnije, idemo zajedno na terapiju. Rajan svako jutro drži Lili u naručju.
I kada me pogleda… više ne vidim strah.
Vidim ljubav.
