Mislili smo da je najteži deo usvajanja iza nas: papirologija, čekanje, razočaranja. Ali samo nekoliko nedelja nakon što smo doveli našu devojčicu kući, jedan imejl nam je skoro sve oduzeo.
Ja sam Erik, imam 36 godina. Ovo je priča o tome kako smo moja žena i ja skoro izgubili jedinu stvar koju smo želeli celog života – samo četiri nedelje nakon što smo je konačno dobili.
Megan je želela da bude majka otkako sam je upoznao na fakultetu. Bili smo u drugoj godini kada sam jednog dana prošao pored njene studentske sobe i video knjigu sa imenima za bebe na njenom stolu pored laptopa.
Kada sam je u šali pitao, nije to porekla.
„Volim da budem spremna“, rekla je, sa tim poluosmehom kojim je uvek pokušavao da izgleda snažno, ali nikada nije uspevao da sakrije svoja osećanja.
Pričala je o imenima još od fakulteta. Čuvala je ideje za dečiju sobu, a kasnije je držala odeću za bebe u kutiji ispod našeg kreveta – godinama.
Svu decu naših prijatelja je smatrala čudima. Kada bi neko objavio da je trudan, Megan bi se osmehnula, poslala poklon… i onda bi zaćutala na kraju noći. Mnogo puta kasnije, nalazila bih je u kupatilu, sa suzama u očima, kako se žali na „alergije“.
Nakon što smo se venčali, učinili smo sve što smo mogli da joj ostvarimo san.
Pokušavali smo osam dugih godina. Lečenje neplodnosti je iscrpelo našu ušteđevinu, a naši životi su bili organizovani oko zakazivanja. Megan joj je merila temperaturu, pratila cikluse i pisala beleške na aplikacijama – kao da se sprema za lekarski pregled.
Takođe smo imali dva rana pobačaja. Oba su bila tiha, razarajuća.
Konačno, lekari su nam, pažljivo ali jasno, rekli da više nema nade. Reč „neplodnost“ me je svaki put ponovo ranila.
Tada smo počeli da razgovaramo o usvajanju.
Megan je u početku oklevala.
„Ne želim da propustim početak“, šapnula je jedne noći. „Želim da budem tamo na porođaju. Želim da budem prva u njenom životu.“
Pričala je o bolničkoj traci, neprospavanim noćima, osećaju kada ceo život krene novim putem.
Tako smo odlučili da usvojimo novorođenče.
I tako smo upoznali Melisu.
Imala je osamnaest godina. Upravo je završila srednju školu.
Bila je tiha, krhka, nervozna. Sedela je uspravno, kao da joj je neko rekao da će je to učiniti odraslijom. Megan ju je držala za ruku, pitala je da li je dobro.
Melisa nije plakala.
Rekla je da nije spremna za majčinstvo. Njena porodična pozadina je bila neuredna, majka ju je napustila. Samo je želela da joj dete bude u sigurnoj, stabilnoj porodici.
Nedelju dana kasnije smo potpisali papire. I ona takođe.
Agencija je sve tretirala kao kontrolnu listu: preglede, časove, sertifikate. Sve smo označili i odjednom… postali smo roditelji.
Našoj devojčici smo dali ime Rea.
Bila je sitna, sa tamnom kosom i plačem koji je prekidao tišinu. Megan ju je držala u naručju kao da je celog života čekala ovaj trenutak.
Prve četiri nedelje su bile prelepe… i iscrpljujuće.
Naš dom je postao haos: flašice, krpe za podrigivanje, kofein i isprekidane rečenice. Noću bismo šaptali preko bebi monitora, kao da smo tinejdžeri koji se ponovo zaljubljuju.
Megan jedva da je spavala, ali se uvek smešila.
„Ne mogu da verujem da smo vaši“, rekla je jedne noći.
„Da“, rekao sam. „Dugo je čekamo.
Mislio sam da sam najsrećnija osoba na svetu.
Onda sam jedne noći došao kući… i nešto nije bilo u redu.
Megan je sedela na kauču, prazno gledajući u televizor. Oči su joj bile crvene.
„Šta se desilo? Gde je Rija?“
Okrenula se ka meni i rekla:
„Više nismo roditelji!“
Nisam razumela.
„Proveri mi imejl“, rekla je tiho.
Na laptopu je bila zvanična poruka od agencije: državni zakon daje biološkoj majci trideset dana da povuče svoj pristanak.
Melisa je došla tog dana.
Želela je bebu nazad.
Stajala sam tamo nekoliko minuta.
Onda se začulo kucanje.
Tri snažna kucanja.
Melisa je stajala na vratima.
Promenila se. Bila je samouverenija. Nije se izvinila.
„Ne želim da je vodim danas“, rekla je. „Želim da razgovaramo.“
A onda je rekla:
„Treba mi novac.“
Želeo je petnaest hiljada dolara. Gotovine. Ako platimo, odrekao bi se svojih prava. Ako ne platimo, vratio bi Reju.
Naš sistem je snimio razgovor. Kao i moj telefon.
Te noći nismo spavali.
Angažovali smo advokata. Usledila je pravna bitka koja je trajala mesecima.
Na kraju je sudija rekao:
„Dete nije vlasništvo. Biološka majka je pokušala da proda svoja prava za novac. Ta prava su zauvek nestala.“
Reja je ostala naša.
Megan je plakala. Ali to su bile suze preživljavanja.
Ljubav nije samo osećaj. To je odluka. Borba. Istrajnost.
I nikada je više nismo pustili.
