Prvi Dan zahvalnosti koji smo organizovali trebalo je da bude prekretnica. Nova kuća, kuvanje sopstvenih obroka, obe porodice za istim stolom. Umesto toga, to je bio dan kada je sva nagomilana napetost, prezir i toksična dinamika izbila na površinu. Počelo je jednim komentarom o mom kuvanju… i završilo se na način na koji nijedno od nas nije bilo spremno.
Imam dvadeset pet godina i još uvek ne mogu u potpunosti da shvatim šta se dogodilo tog Dana zahvalnosti.
Džejson je onaj tip momka koji pere sudove za sobom i grli majku.
Ja, s druge strane, dolazim iz potpuno drugog sveta. Moja majka je umrla kada sam imao deset godina. Moj otac je radio dva posla da bi nas održao u životu. Nije bilo romantičnog detinjstva, niti sigurnosne mreže. Naučio sam da kuvam jer nismo mogli da priuštimo da naručimo hranu unutra – ne zato što je bilo „slatko“.
Dan zahvalnosti u našoj kući je obično bio malo pile, kesica priloga i možda pita ako je moj tata radio prekovremeno. Nije bilo lepo, nije bilo savršeno, ali je bilo naše.
Odrastao je u potpuno drugačijem okruženju. Velika kuća, besprekorna trpezarija, kao da je nameštena za fotografisanje za časopis. Prvi put kada sam ušla tamo, osećala sam se kao pas lutalica koji vuče blato po tepihu.
Džejsonov otac, Ričard, odmah me je zagrlio.
„Dakle, ti si ta devojka“, osmehnuo se. „Drago nam je što te konačno upoznajemo.“
Njegova majka, Dajana, rukovala se sa mnom… ali kao da dodiruje nešto krhko.
„Džejson je rekao… da si odrasla samo sa tatom, zar ne?“, upitao je, nagnuvši glavu na stranu.
„Da“, rekla sam. „Moja mama je umrla kada sam bila dete.“
Dajanine usne su se stisnule.
„Oh, siroče“, rekla je. „Kako… otporno od tebe.“
Džejson se zakašljao. Ričard ga je pogledao. A ja sam se nasmejala, jer šta bi osoba trebalo da radi kada se neko smeši i ubode te nožem?
Od tog trenutka, svaki porodični događaj je imao „smešan“ komentar.
„Jesi li naučila da kuvaš iz kutije?“
„Nadajmo se da devojčica siroče sada neće pokvariti gulaš.“
Džejson bi me uvek kasnije pitao da li sam dobro, ali tada je više voleo mir. A ja sam sebi govorila da sam prošla i kroz gore stvari.
Onda smo kupili našu prvu kuću.
Nije bila velika, ali je bila naša. Stari parketi, mala bašta, svetla, ali renovirana kuhinja. Prve noći sam plakala – prvi put, od sreće.
Džejson me je privukao k sebi između kutija.
„Imaćemo Dan zahvalnosti sledeće godine.“
„Jesi li sigurna?“ upitala sam. „Ovo je veliki obrok.“
„Da“, rekao je. „Želim da svi vide šta smo izgradili.“
I želela sam da verujem u to.
Probudila sam se u šest ujutru na Dan zahvalnosti. Pisala sam spiskove, gledala sam video zapise, planirala sam sve do tačnog u minut. Pite sam pravila ručno, testo takođe. Ne znam kome sam pokušavala da dokažem – Dajani ili sebi.
Ćurka je bila vrhunac. Puter, beli luk, začini, limun, crni luk. Sve sam pažljivo utrljala u kožu.
„Molim te, nemoj da je pokvariš“, šapnula sam ćurki. „Zaista mi je potrebna ova pobeda odmah.“
Džejson se pojavio, raščupane kose.
„Da li razgovaraš sa pticom?“
„Da“, rekla sam. „Sada smo u ozbiljnoj vezi.“
Nasmejao se, poljubio me.
„Miriše božanstveno.“
Do podneva sam bila iscrpljena, ali ponosna. Ćurka je bila zlatno-smeđa, prelepa. Kuhinja je mirisala na svaku lepu uspomenu koju sam ikada želela da stvorim.
Džejson se vratio kući s posla i samo je zurio.
„Ovo je… neverovatno.“
Onda je zazvonilo zvono na vratima.
Dajana je prva ušla, obučena u kremasti kaput i jak parfem. Ričard je sledio sa čašom vina.
„Srećan Dan zahvalnosti!“, rekao je Ričard, grleći me. „Mirisi su neverovatni.“
Dajana je udahnula.
„Prilično je… jako“, rekla je. „Zar ništa nije izgorelo unutra?“
Ušla je u kuhinju. Otvorila je rernu. Pogledala je ćurku.
„Dušo“, rekla je, „je li ovo ćurka?“
Zadihala sam se.
„Da. Sa začinjenim puterom…“
„Izgleda jeftino“, rekla je. „Džejson zaslužuje bolje od toga.“
Pre nego što sam mogla bilo šta da kažem, uzeo je pleh, izašao na zadnja vrata, otišao do kante za smeće… i bacio je unutra.
Ćurka je udarila o zemlju sa tupim udarcem.
„Nisi trebalo da je baciš!“, viknula sam.
„Smiri se“, mahnuo je. „Doneo sam pravu ćurku.“
Džejson se smrznuo. Drhtala sam.
Dajana je izvukla aluminijumsku posudu. Kupovna, prethodno kuvana ćurka. Bleda, mirisala je na plastiku.
Ričard je tiho rekao:
„Dajana… to je bilo neprihvatljivo.“
„Hajde“, mahnuo je. „Znam kako izgleda pravi praznični obrok.“
„Hajde“, mahnuo je. „Znam kako izgleda pravi praznični obrok.“
Nastavio je za stolom. Komentari. Prezir. „Devojčica siroče“, „iznenađujuće prihvatljivo.“
Onda je Ričard ustao.
„Dosta“, rekao je.
I konačno, rekao je sve što je godinama krio. Varanje. Tajne kreditne kartice. Poniženje. Da je gotovo.
„Razvodim se“, rekao je mirno. „I po prvi put… biram mir.“
Tišina je bila glasna.
Kasnije je Dajana otišla. Ričard je ostao. Džejson me je držao za ruku.
Sledećeg Dana zahvalnosti koji smo ponovo organizovali.
Napravila sam istu ćurku.
Bila je savršena.
I niko nije ništa bacio.
