Čitavo leto, ista stvar se mogla videti u malom selu: starica se svakog dana penjala na krov svoje kuće.
Dok su se drugi odmarali u hladu ili ćaskali na trgu, ona je radila u tišini. Nikome nije objašnjavala šta radi. I možda je to sve činilo čudnijim.
Oštri drveni stubovi su se polako pojavljivali na krovu. U urednim redovima, kao da prate neki nevidljivi plan. Sve više ljudi u selu je šaputalo o njoj.
Njen muž je umro godinu dana ranije. Mnogi su govorili da ju je tuga učinila takvom. Drugi su govorili da je usamljenost.
Ali ona nije reagovala ni na šta.
Samo je nastavila da radi.
Do jeseni, radoznalost se pretvorila u osuđivanje. Ispred radnje, pored ograde, svuda su pričali o njoj. „Zašto ovo radiš?“, pitali su. „Potpuno je besmisleno.“
Ali niko nije video koliko je svaki njen pokret bio precizan. Sam je birao svaki kolac, pregledao ga, naoštrio i postavljao tačno tamo gde je krov bio najslabiji.
JEDNOM JEDAN KOMŠIJA VIŠE NIJE MOGLA DA IZDRŽI I PITALA GA JE:
— Zašto ovo radiš?
Žena je podigla pogled i rekla samo ovo:
— Ovo je moja zaštita.
— Kakva zaštita?
— Ono što zima donosi.
Nije rekla ništa više.
Seljani su se samo smejali.
ONDA JE DOLAZILA ZIMA.
Prvo je bio samo sneg. Zatim jaki vetrovi. Onda oluja kakvu niko nije video dugo vremena.
Besnila je noćima, a do jutra je selo izgledalo drugačije. Krovovi su bili oštećeni, crepovi razbacani, ograde srušene.
Ljudi su stajali ispred svojih kuća, šokirani.
Samo jedna kuća je ostala neoštećena.
Staričina.
Drveni stubovi na krovu su prekidali silu vetra i kanalisali je, štiteći kuću od uništenja.
U početku seljani nisu ništa rekli.
ONDA SU POLAKO SVI RAZUMELI.
Ovo nije bio čudan običaj.
Već predviđanje.
I tiha snaga.
