Desilo se početkom jeseni, u Pirinejima.
Troje planinara — Ana, Migel i Tomas — krenuli su starom stazom koju su nekada koristili drvoseče.
Vreme je bilo vedro, ali hladno, vazduh oštar i čist, mirisao je na bor i sneg.
Put ih je vodio kroz klanac gde odavno niko nije živeo.
Na mapi je bila označena stara kamp lokacija, i odlučili su da tamo naprave pauzu.
Posle tri sata penjanja, ugledali su nešto belo pored puta.
Pomislili su da je plastika ili šator.
Ali kada su prišli bliže, shvatili su — bio je to kombi.
Beo, star, malo udubljen, s oljuštenom farbom.
Na točkovima blato i lišće, na krovu sneg — kao da je stajao tamo mesecima.
Ali jedno je bilo čudno: iz auspuha je izlazio tanak dim.
Migel je prvi prišao i pokucao. Niko se nije javio.
Lagano je povukao ručku — vrata su se otvorila.
Unutra — toplo.
U uglu mala peć, u kojoj su tiho pucketali žar.
Na stolu limena šolja iz koje se dizala para.
Miris čaja i dima mešao se sa hladnim vazduhom spolja.
Na podu — otvorena vreća za spavanje, kao da je neko tek ustao.
Pored — fenjer, mobilni bez signala i stari termos.
Bez znakova borbe, bez panike — samo osećaj da je neko „izašao na minut“… i nije se vratio.
Tomas je obišao kombi.
Tragova nije bilo — osim njihovih.
Ana je proverila telefon — bez signala.
— Možda šumar ili spasilac? — rekla je tiho.
Ali kombi je bio privatan: unutra lične stvari — fotografija žene s detetom, stari notes i poruka:„Otišao po pomoć. Vratiću se do večeri.“
Datum — pre četiri dana.
Putnici su pozvali spasioce putem satelitskog uređaja.
Kasnije se saznalo da je kombi pripadao čoveku iz susedne doline, izgubljenom tokom oluje.
Njegovo telo pronađeno je sutradan, kilometar dalje.
Kombi je kasnije spušten s planine — unutra sve isto.
Na stolu je još stajala šolja, sa osušenim tragom čaja po ivici.
