Proslava je trajala već par sati. Muzika, smeh, zveket čaša.
Harold je sedeo malo po strani, kraj prozora. Na njegovom sakou bila je bela ruža, ruka mu se tresla dok je prinosio čašu usnama. Nije znao čija je to svadba, nije prepoznavao lica, nije razumeo zašto su svi tako lepi i srećni.
Ali je osećao — dan je važan.
Povremeno bi mu neko prišao, rekao nešto nežno, dotakao rame. On bi klimnuo, nasmejao se, ali unutra je bilo prazno — kao soba u kojoj odavno niko ne živi.
Na bini je stajala devojka u beloj haljini. Kosa joj je sijala kao sunce, ruke su joj drhtale. Govorila je o ljubavi, o domu, o porodici.
Harold je gledao i mislio: kako je samo lepa.
Kad mu je prišla žena srednjih godina i tiho rekla:
— Tata, to je Eli. Tvoja unuka. Danas se udaje,
on se učtivo nasmejao, kao da to ime ništa ne znači.
— Eli… Lepo ime.
Ponovo je pogledao kroz prozor. Napolju — svetla lampiona, šum bašte, miris jasmina. Sve je bilo mutno.
Čuo je muziku, ali nije razumeo smisao. Svet je bio kao stara fotografija s izbrisanim licima.
Zatim su počeli plesovi. Ljudi su se vrteli, smejali, plakali. Eli je prošla pored njega, zastala.
Sela kraj njega, nežno uhvatila njegovu ruku.
— Hvala što si došao, deda.
Pogledao ju je.
— Nisam siguran… da treba da budem ovde, — rekao je tiho.
— Treba, — nasmejala se. — Uvek si bio uz mene.
Njen glas bio je blag, poznat. Kao pesma iz nekog drugog vremena.
I odjednom — kao bljesak svetla — setio se:
mokar sneg, male rukavice, devojčica koja ga vuče i smeje se: „Brže, deda! Ja prva do kuće!“
Toplina. Smeh. Glas.
Pogledao je opet Eli — sada stvarno.
— Eli… mala moja.
Oči su mu zasijale. — Porasla si.
Nije rekla ništa. Samo je naslonila obraz na njegovo rame.
Posle minut ponovo je okrenuo pogled. Sećanje se već topilo — brzo, kao voda među prstima.
Ali taj trenutak bio je dovoljan.
Zapamtio je: belu haljinu, svetlost i njen glas koji je zvučao kao povratak kući.
