Ona je uvek sedela u poslednjoj klupi.
Tiha, krupna devojčica, uvek u istom džemperu, sa pogledom spuštenim ka stolu.
U razredu je gotovo nisu primećivali — osim kad je trebalo da se neko nasmeje na njen račun.
Nije se ljutila, samo bi skupila sveske i otišla pre zvona, da ne čuje kako se smeju.
Zvala se Maša.
Nije volela ogledala.
A ni ljudi nisu često gledali u nju tako da bi poželela da pogleda nazad.
Jednom, na času domaćinstva, nastavnica je primetila kako šije.
Tanki prsti, pažljivi, kao da se boje greške — ali nijednom nisu zadrhtali.
„Ti šiješ dušom“, rekla joj je tada nastavnica.
Maša se prvi put posle mnogo vremena nasmešila.
Posle škole — nestala.
Kao da je ispala iz sveta.
Neko je rekao da se preselila, neko da radi u prodavnici tkanina.
Godine su prošle.
A onda — video u vestima.
Na ekranu žena u jednostavnoj haljini, kratke kose, s osmehom koji greje.
I dalje se zvala Maša.
Pričala je kako nikad nije mogla da pronađe odeću u kojoj bi se osećala lepo.
I jednog dana odlučila — šivaće sama.
Za one kao što je ona.
Za one koje su zadirkivali, koje su se krile iza džempera, koje su se bojale reči „odraz“.
Otvorila je malu krojačku radionicu.
Isprva — nekoliko porudžbina mesečno.
A onda — stotine.
Žene su joj pisale, slale fotografije, zahvaljivale što su se prvi put osećale žive.
Tri godine kasnije — poziv na Nedelju mode u Parizu.
Tamo gde su ranije bile samo sjaj i hladnoća.
Izašla je na scenu u svojoj jednostavnoj haljini, bez šljokica, bez poza.
I cela sala se podigla na noge.
Nije rekla ništa.
Samo je pogledala publiku i nasmešila se.
Jer je znala — niko više neće reći da je „drugačija“.
Jer sada „drugačija“ znači — prava.
