Занимљиво је знати

Nikada nisam mislila da obična vrata mogu da plaše. Sve je počelo onog dana kada sam je prvi put videla — malu devojčicu u sivom kaputu, sa dve

Prizor koji se jutros odvijao pred mojim vratima bio je zapanjujući — kao mali prirodni spektakl za koji nisam ni znala. Na prvi pogled pomislila sam da po

Lift u starom tržnom centru radio je, kao i cela zgrada — na poslednjem dahu. Malter je otpadao sa plafona, svetla su treperila, a iz zvučnika se čulo

Godinama sam kupovao u istom supermarketu. Prodavci su me poznavali, uvek se smešili, i nikada nisam sumnjao u kvalitet. To je bila neka tiha garancija: poznato znači sigurno.

To se dogodilo rano ujutru, dok je kuća još spavala. U kuhinji je otkucavao sat, napolju je tiho padala kiša, a u dečjoj sobi je stajala kolevka sa

Dan je bio sunčan i topao. Na malom jezeru blizu obale porodica je provodila vikend — otac je popravljao motor čamca, majka raspoređivala hranu, a njihov osmogodišnji sin

More je bilo mirno — ravna površina, bistra voda, lagani povetarac. Ana, iskusna roniočica, ronila je ovde mnogo puta. Volela je to mesto: korale, šarene ribe, meki pesak.

Svi su mislili da je šala. U nedelju, na malom dečjem igralištu u predgrađu Mančestera, vladala je uobičajena gužva — deca su se smejala, jurila, roditelji pričali na

Stajao sam nedaleko od kaveza. Podne je bilo toplo, sunce je igralo po staklu, u vazduhu je mirisalo na šećernu vatu i kukuruz. Deca su se smejala, neko

Sandro iz grada Finsterwaldea u Nemačkoj naziva sebe „čovekom-lobanjom“ — i njegov izgled zaista opravdava taj nadimak. Za stvaranje svog ekstravagantnog imidža potrošio je više od 13 godina