Занимљиво је знати

Bila je to sasvim obična nedelja.Grad je disao suncem i ranom prolećem. Vazduh je mirisao na kafu i prašinu, drveće je tek počinjalo da zeleni, a na klupama

To jutro bilo je isto kao stotine pre njega — vedro, pomalo užurbano, mirisalo je na kafu i svež hleb iz pekare preko puta.Sunce je probijalo kroz roletne,

Prvi put sam ga video jednog letnjeg dana — onog kada je sunce topilo asfalt, a vazduh mirisao na pokošenu travu i užarene ograde.Stajao je ispred svoje kuće,

Stajao je ispred vrata velike kuće, držeći u rukama iznošeni kožni novčanik.Jutarnje sunce se tek dizalo, obasjavajući ulicu zlatnim tonovima. Vazduh je mirisao na svež hleb iz pekare

Taj dan trebalo je da bude najlepši u njenom životu. Bela haljina ukrašena čipkom, dugačak veo, zlatni prstenovi, sala okićena ružama i ljiljanima. Sve je izgledalo savršeno, kao

Kada je Liza bila mala, imala je vernog psa po imenu Baron. Ogroman crni mešanac s dobrim očima i sjajnim krznom. Čuvao je dvorište, pratio devojčicu do škole

Ana je oduvek mislila da je njen pas Luna samo saputnik. Petogodišnja nemačka ovčarka, s pametnim očima i blagim karakterom, bila je uz nju svakog dana — dočekivala

Ana je oduvek živela u svetu u kome je njeno telo bilo i njen zatvor i njeno prokletstvo. Njena težina je prešla 400 kilograma, a svaki dan bio

U malom gradu svi su znali Mihaila. Njegova pojava bila je upadljiva izdaleka — visok, krupan, težak preko dvesta kilograma. Na ulici su ga pratili pogledi, u prodavnici

To je trebalo da bude obično jutro. Prepun autobus vozio je svojom rutom u špicu: školarci su ćaskali na zadnjim sedištima, kancelarijski radnici listali telefone, stariji su razgovarali