Vraćala se kući posle odmora. Nedelja pod suncem prošla je brzo — more, šum talasa, miris kokosa na koži.
Na presedanju se desilo ono što niko ne očekuje — aviokompanija je izgubila njen kofer.
Ni haljina, ni cipela, ničega. Samo lagani plažni kombinezon preko kupaćeg kostima.
— Važno je samo da stignem kući, — pomislila je.
Kada je najavljena ukrcavanja, nasmejala se. Ali čim je ušla u avion, sve se promenilo.
Putnici su se okrenuli, neko se podrugljivo nasmejao, neko šapnuo susedu.
Za minut joj je prišao stjuard — visok, ljubazan, ali pogled leden.
— Izvinite, gospođo, — rekao je. — Ne možete leteti u takvoj odeći. To je protiv pravila izgleda putnika.
Zbunjeno je pogledala.
— Izgubili su mi prtljag. Nisam to želela. Samo želim da stignem kući.
Ali objašnjenja nisu nikoga zanimala.
Iza nje su se već čuli glasovi:
— Tako i treba.
— Našla se modna plažna dama.
Za minut su je zamolili da napusti avion.
Hodala je prolazom, osećajući poglede kao noževe.
U čekaonici je sela pored prozora i pokušala da pozove korisničku službu.
Ruke su joj drhtale. Osećala se prazno.
Ali odjednom je nešto nateralo da podigne pogled.
Onaj isti avion iz kog su je izbacili već je izlazio na pistu.
Isprva je sve bilo mirno, a onda… nešto je zatreperilo ispod krila.
Tanka linija dima. Pa još jedna.
Prilepila se uz staklo, ne verujući očima.
— Čekajte… to ne može biti… — prošaputala je.
Skočila je i potrčala ka pultu.
— Stanite! — viknula je. — Zaustavite taj avion! Dim izlazi ispod krila!
Obezbeđenje je podiglo ruku:
— Gospođice, molimo vas, smirite se…
Ali tada se u terminalu oglasio alarm.
Na tabli je zatreperilo: Let otkazan.
Iz razglasa se čulo: „Tehnički kvar. Evakuacija posade.“
Dvadeset minuta kasnije, na pisti su stajale desetine ljudi.
Piloti, stjuardese, putnici.
Komandant posade prišao joj je prvi.
— Vi ste to primetili? — upitao je.
Klimnula je, još uvek drhteći.
On ju je pogledao sa iskrenim zaprepašćenjem:
— Da niste povikali, poleteli bismo. A pri uzletanju bi gorivo moglo da se zapali.
Stajala je bosa, pod suncem, s mokrom kosom i u onom istom plažnom kombinezonu zbog kog su je izbacili.
Oko nje — ista lica koja su se malopre okretala od nje.
Sada su gledali drugačije. Bez reči.
I tada je shvatila: ponekad sramota koja te izbaci iz aviona — jedina je stvar koja spase sve ostale.
