Ana je živela u staroj kući na periferiji grada. Kuća tiha, komšije uglavnom stariji ljudi, svi su se poznavali, ali razgovori su se završavali na „dobro jutro“ i „kakvo je vreme danas“.
Na spratu preko puta živeo je muškarac oko šezdeset godina, po imenu Viktor. Miran, uredan, uvek se ljubazno javljao, ali retko zadržavao u priči. Odlazio je rano i vraćao se kasno, često s kesama iz prodavnice.
Jednog dana Ana je primetila da dugo sedi na klupi ispred zgrade — samo gleda u zemlju, ne žuri kući. Prišla je i pitala:
— Viktor, jeste li dobro?
On se blago nasmejao.
— Jesam, samo umoran. Znate, kad je kod kuće tišina, nekad ni čaj ne poželiš da skuvaš.
Sutradan je Ana skuvala boršč — gust, mirisan, kao što je njena majka pravila. Ispržila je ćufte, isekla hleb, postavila sto — i pogledala u dva tanjira. Sekund kolebanja. Onda je okrenula broj koji joj je jednom ostavio „za svaki slučaj“.
— Viktore, napravila sam boršč — ispalo je previše, da ne bacam! Dođite.
Došao je za deset minuta — pomalo nespretno, kao da prvi put dolazi u goste. Seo je, zahvalio, ali dugo nije počeo da jede.
Ana se nasmejala:
— Ohladiće se!
Uzeo je kašiku, probao — i zastao.
— Znate, — rekao je tiho, — nisam jeo domaću hranu dve godine. Od kad je žena umrla, sve sam — sendviči, supe iz kesice… A ovo — ovo miriše na dom.
Ana je spustila pogled, praveći se da namešta stolnjak. Veče je prošlo mirno: pričali su o mladosti, filmovima, komšijama. Kad je Viktor otišao, ostavio je na stolu mali buket karanfila.
Od tada, svake nedelje, u Aninom stanu mirisalo je na večeru — i jedan tanjir je uvek stajao više.
