Od jutra je padao sneg — ne jak, ali uporan. Belo, tiho, kao nedorečena misao.
Marta je stajala kraj prozora, držeći u rukama stari šal, i mislila kako ga nema smisla vezivati — ionako će ga morati skinuti čim stignu.
U kuhinji je šištao čajnik, sat je otkucavao preglasno.
Kuća je delovala preveliko, hladno, strano — kao da se već pripremila da je pusti.
Na vratima je pokucalo.
— Mama, jesi li spremna? — Sefi je stajala na pragu, u zimskoj jakni, s blagim osmehom.
— Jesam, — rekla je Marta, spuštajući pogled. — Samo da zakopčam kaput.
Nije pitala kuda idu. Nije želela da čuje odgovor.
U kolima je mirisalo na kafu i mraz. Napolju je sve bilo belo.
Vozile su se u tišini. Radio je šaputao vesti, sneg je lupkao o staklo, točkovi su šuštali po snegu.
Sefi bi povremeno pogledala majku, ali Marta je sedela mirno, držeći tašnu na kolenima — u njoj pasoš, lekovi i stari album sa fotografijama — sve što joj je ostalo od života.
— Da li ti je udobno? — pitala je Sefi.
— Jeste, — tiho je odgovorila Marta.
I opet — tišina.
Put je vodio izvan grada. Svetla su ostajala iza njih, kuće su nestajale.
Marta je gledala kroz prozor: polja, šuma, retki putokazi.
„Dom za stare“, pomislila je. „Verovatno je tamo mirno. Čisto. Tiho. Ljudi kao ja.“
I odjednom joj nije bilo strašno — samo tužno. Da život, toliko dug, može završiti bez oproštaja.
Sefi je usporila na skretanju, skrenula na uzak put prekriven snegom.
— Još malo, — rekla je.
Marta je klimnula. Prsti su joj pobeleli na kaišu tašne.
Kada su se zaustavile, svuda oko njih bila je tišina.
Pred njima — kuća. Ne bolnica. Mala, s drvenim tremom i lampicama na prozorima.
Dim se dizao iz dimnjaka, na prozorskoj dasci stajale su glinene saksije.
— Gde smo to? — pitala je Marta, ne verujući sopstvenim očima.
Sefi je prva izašla, otvorila joj vrata.
— Sećaš se kuće u kojoj si odrasla? — rekla je. — Pronašla sam je.
Marta se ukipila.
— Pronašla?
— Da. Bila je napuštena. Kupila sam je i obnovila. Za nas.
Marta je zakoračila napred. Sneg je škripao pod nogama.
Gledala je poznati oblik stepenica, staru kapiju, izlizane ograde — i shvatila da to nije samo kuća. To je povratak.
Vazduh je mirisao na drvo i ruže — iste one koje su rasle ispod njenog prozora kad je bila dete.
Sefi joj je prišla i nežno uzela ruku.
— Mislila sam da bi volela da budeš tamo gde je sve počelo. Ne među strancima. Sa mnom.
Marta nije odmah odgovorila.
Zatim se osmehnula — umorno, iskreno.
— Mislila sam da me vodiš u dom za stare.
Sefi se tiho nasmejala.
— Ne, mama. Samo sam te vodila kući.
