Stajala je ispred ulaza u supermarket, umotana u maramu izbledelu do boje magle.
Vetar joj je iz ruku čupao plastičnu čašu, šuštao kesom, nosio prašinu po trotoaru.
Žena je prolazila pored nje, noseći kesu s mlekom i hlebom, kad je čula tihi glas:
— Možete li mi dati malo sitnine, molim vas?
Zastala je, ne shvatajući odmah zašto joj je srce zadrhtalo.
Glas joj je bio poznat — umoran, ali blag, kao da dolazi iz detinjstva.
Pogledala je pažljivije: tanke prste, ispucale usne, oči sive kao kiša.
I odjednom, svet oko nje stao je.
Pred njom nije stajala neznanka.
Pred njom je stajala njena školska drugarica — ona što se najglasnije smejala, pevala na priredbama, pisala pesme u karirane sveske.
Ona što je sanjala da postane glumica, da ode u glavni grad, da živi pod svetlima pozornice.
Sada je imala ispucale ruke i pogled u kojem su se krili hladnoća, stid i tanka nada.
Žena nije znala šta da kaže.
Prišla je bliže, skinula rukavicu i dotakla joj prste.
— Ti si… — šapnula je.
Prijateljica je klimnula i nasmešila se, blago, kao da se izvinjava.
Stajale su u tišini, dok su pored njih prolazili ljudi, automobili, vetar.
Vreme je nestalo.
Mirisalo je na hleb i vlagu, a svetlost se probijala kroz oblake, obasjavajući im lica.
Žena joj je pružila kesu s hranom i novac, ali je ona odbila.
— Nisam zbog toga ovde, rekla je tiho. Samo sam želela da me neko prepozna. Barem jednom.
Okrenula se i otišla, nestajući u sivom vazduhu.
A žena je ostala da stoji — s kesom, tišinom i knedlom u grlu.
Sneg je počeo da pada nežno, gotovo nečujno.
I u tom snegu, u šumu ulice i svetlu lampi, bilo je nešto beskrajno živo — i strašno ljudsko.
