Ta noć mi je i danas pred očima.
Mrazna, bistra, kao da je nacrtana samim dahom.
Mesec je visio nisko, a svetlost mu je bila toliko jaka da je sneg svetlucao kao da je neko prosuo srebro po zemlji.
Vazduh je mirisao na seno, dim iz dimnjaka i nešto vrlo živo — zvonku zimsku tišinu.
Kuća je stajala na ivici sela.
Unutra, iza tanke zidne daske, spavalo je dete — toplo, mirno, umotano u ćebe.
Pored, u štali, stajala je kobila — stara siva, po imenu Luna.
Ona nikada nije spavala duboko, naročito ne u takve noći.
Ponekad bi podigla glavu i oslušnula.
Zvuk vetra, lom grančice, šuštanje snega.
Ali te noći čula je nešto drugo.
Nešto mekano, tuđe, skoro nečujno.
Iza šume se kretala senka.
Isprva je izgledala kao zgušnjena tama, a zatim su zablistale oči — dva žuta, pažljiva svetla.
Vuk.
Kretao se polako, sigurno, bez žurbe. Glad ga je gonila, ali pogled mu je bio hladan, promišljen.
Luna se ukočila.
Uši su joj se okrenule ka vratima, disanje postalo kratko.
Kada je vuk kročio iza ograde, sneg je pod njegovim šapama tiho pucketao — ali taj zvuk bio je dovoljan.
Ona je zakoračila napred.
Zadnje noge su joj podrhtavale, ali pogled nije skretala.
Osećala je — iza nje je kuća, a iza prozora dete, i ovaj predator nije došao slučajno.
Vuk je zarežao.
Video je plen, ali nije očekivao da će mu se konj isprečiti.
Luna je podigla glavu, udarila kopitom — zvuk je bio tup, kao otkucaj srca.
Stajali su jedno naspram drugog — dve senke pod mesecom.
Beli dah im se kovitlao između njuški kao dim.
Svet je zastao. Čak je i vetar utihnuo.
Zatim je vuk jurnuo.
Brzo, kao munja.
Ali Luna je zakoračila napred — snažno, zastrašujuće, s nekim drevnim, životinjskim instinktom.
Kopita su presekle vazduh, a oblak snega uzleteo je uvis.
Vuk je odskočio.
Ponovo zarežao — i opet pokušao da priđe.
Ali Luna nije odstupila.
Stajala je, zaklanjajući svojim telom prozor iza kog je dete mirno disalo.
Prošlo je možda pet sekundi.
Možda večnost.
Zatim je vuk spustio glavu, napravio korak unazad i nestao u tami.
Luna je još dugo stajala, dok koraci nisu utihnuli.
Kad je svanulo, i dalje je bila kod ograde.
Na snegu su ostali tragovi — duboki otisci kopita i šapa, isprepletani.
A u kući, u tom istom trenutku, dete se nasmešilo u snu.
Niko nikada nije saznao šta se te noći dogodilo.
Ali od tada, svake zime, kad zaduva vetar, Luna tiho podiže glavu i pogleda prema šumi.
A u njenom pogledu ima nešto ljudsko — sećanje, nežnost i zakletva.
