Stajao je kraj ograde na kojoj je nekada urezao svoje ime.
Daske su potamnele, nakrivile se, a iza njih je sve zaraslo u jorgovan i koprivu.
Vazduh je bio gust od mirisa zemlje i starog drveta.
Prstima je prešao po hrapavoj površini — i sećanje je bljesnulo:
kako je kao dečak preskakao ovu ogradu da pobegne do reke,
dok je majka vikala s prozora da se vrati na večeru.
Nije se vraćao dugo.
Deset godina.
Toliko je pokušavao da zaboravi ovo mesto — i onog sebe koji je ovde živeo.
Otišao je ljut, povređen, s osećajem da mu je ovde sve preusko.
Mislio je da će s druge strane kapije početi nešto novo, bolje.
Ali godine su prošle, i jedne noći sanjao je majku:
stajala je na pragu i rekla:
— Vrati se. Kuća ne sme da bude prazna.
Nije izdržao.
Kupio je kartu.
Seo u prvi autobus.
Bez poziva, bez reči — samo s onim čudnim osećajem da ga neko još čeka.
Kada je autobus stao, put je bio mokar od kiše.
Sve je bilo isto, samo tiše.
Vetar je nosio lišće po asfaltu, krov se slegao, kapija nakrivila.
Na njoj tabla: Na prodaju.
Zastao je.
Prsti su mu zadrhtali na staroj rezi.
Škripa — i miris bašte udario ga je kao detinjstvo.
U bašti, među jabukama, neko je stajao.
Žena, s maramom i kantom u ruci.
Podigla je pogled — kanta je ispala.
— Saša?..
On je zakoračio napred.
Glas mu se slomio:
— Mama?..
Stajala je, ne verujući, a zatim ga zagrlila.
Dugo, čvrsto, kao da ga vraća u život.
Osetio je kako joj ramena drhte,
a negde blizu zaplakala je ptica.
Kad se odmakla, video je iza nje muškarca.
Visokog, s detetom u naručju.
Dečaka od pet godina, sa svetlom u očima koje je nekad i sam imao.
Muškarac je prišao.
— Saša, — rekao je tiho, — ovo je tvoj brat.
Nije odmah razumeo.
Gledao je dečaka — malo ogledalo sebe.
Majku — stariju, krhkiju, ali istu.
I nešto mu se steglo u grudima.
Kleknuo je.
Dečak je oprezno prišao,
pružio ruku.
— Zdravo, — rekao je.
Saša se nasmejao kroz suze.
I shvatio —
kuća ga je zaista čekala.
Ne zidovi.
Ljudi.
