Kiša je počela iznenada — jaka, hladna, jesenja.
Ulice su pocrnele, ljudi se krili pod kišobranima, autobusi i minibusi vozili sporije.
Marija je stajala na stanici, držeći torbu i maramu uz sebe. Kasnila je na posao — ćerka joj se ujutru nije osećala dobro.
Kada je minibus stigao, Marija je s olakšanjem ušla.
Izvukla je novčanicu i pružila vozaču.
— Za dvadeset petu, molim.
Vozač, krupan čovek u četrdesetim, s grubim licem i umornim pogledom, procijedio je:
— Nemaš sitno? Nemam ni ja kusur, svaki dan ista priča!
— Izvinite, imam samo ovo… — rekla je tiho.
— Onda izađi i razmeni, — hladno je odgovorio.
— Ali pada kiša… — šapnula je.
— Pa šta? Ja radim, ne bavim se dobrotvornim radom!
U vozilu se začuo tih smeh. Niko nije progovorio.
Vozač je naglo zaustavio minibus.
— Izađi, ne zadržavaj ljude.
Marija je spustila pogled, zahvalila i izašla na kišu.
Kaput joj se odmah natopio, kosa slepila uz lice.
Hodala je obalom dok svetla nisu nestala.
Vozač je pustio muziku glasnije, nije primetio crni džip s rotacijom koji ga je sustigao.
Na sledećoj stanici, pod kišom, stajao je muškarac u uniformi.
Prišao je i pokazao značku.
— Vi ste izbacili ženu na kišu? — pitao je mirno.
— A tebe šta se tiče? — odbrusio je vozač.
— To je moja majka, — rekao je muškarac.
Tišina. Radio je utihnuo.
Vozač je problijedeo, ali čovek se već okrenuo.
— Ona vam ništa ne bi rekla, — dodao je, — ali ja hoću. Dovoljno je jedno delo da pokaže ko ste.
Otišao je.
Vozač je dugo sedeo bez reči, dok je kiša prala stakla.
A Marija je već išla kući — mokra, ali s toplinom u duši. Neko je ipak krenuo za njom.
