Kreda je škripala po tabli neprijatnim zvukom.
Vazduh u učionici bio je težak — miris mokrih jakni, mastila i tuđeg straha.
Gospodin Hejl je opet vikao. Njegov glas odjekivao je zidovima, kao da se i sama učionica bojala da diše.
Deca su sedela tiho, oborene glave.
Niko nije slušao reči — svi su slušali bes.
Oduvek je bio strog, ali u poslednje vreme postao je kao neko drugi.
Vikao je zbog svake greške, lupao šakom o sto, cepao sveske.
Neko bi plakao, neko bi ga tiho mrzeo.
Samo Oliver — najtiši u razredu — uvek je gledao pravo.
Ne iz prkosa, već zato što nije znao da spusti pogled.
Tog dana kiša je lupkala po prozorima, svet je bio siv i težak.
Učitelj se ponovo iznervirao — zbog devojčice s pletenicom koja je pogrešila dok je čitala.
— Koliko puta da ti ponovim?! — viknuo je.
I u tišini, nešto je puklo.
Devojčica je pobelela, oči su joj zasuzile.
— Dosta, — rekao je iznenada Oliver.
Glas mu je bio miran, gotovo šapat, ali pun snage.
Učitelj se polako okrenuo.
— Šta si rekao?
— Rekao sam, dosta. Samo je pogrešila. Svi greše. Čak i vi.
Tišina je postala gusta, kao vazduh pred oluju.
Svi su čekali eksploziju. Ali nije došla.
Učitelj je stajao nepomično, kao da mu je neko izvukao bes iz grudi.
Seo je, prešao rukom preko lica i rekao:
— U pravu si. Čak i ja.
Posle časa deca su istrčala napolje, šušteći sveskama i jaknama.
Oliver je ostao.
Učitelj je sedeo, gledao u prazno.
— Nisi trebao tako da mi kažeš, — tiho je rekao. — Ali hvala ti.
— Nisam hteo da plače, — odgovorio je dečak.
Uveče je gospodin Hejl stajao sam pred tablom.
Napolju je padala noć, učionica je mirisala na prašinu i kredu.
Uzeo je sunđer, obrisao sve što je pisao tog dana i prvi put posle mnogo godina nije osećao bes.
Samo tišinu i blagi stid — nalik olakšanju.
Sledećeg dana ušao je bez fascikli i bez povika.
— Danas nema časa, — rekao je. — Samo da pričamo.
I dok su deca polako podizala poglede, shvatio je — po prvi put posle mnogo godina, u tim očima nije bilo straha.
