Svako jutro počinjalo je isto.
Svetlost se probijala kroz drveće, prozori susednih kuća sijali su od rose, a vazduh je mirisao na svežinu i nešto slatko.
Pored moje kapije uvek je ležala jabuka.
Ponekad jarko crvena, ponekad bledo žuta, sa toplim mrljama sunca.
Ležala je na istom mestu, kao da ju je neko stavljao s posebnim značenjem.
Isprva sam mislila da je to neka igra.
Možda nečija šala ili dečja zabava.
Ali iz dana u dan postajalo je sve čudnije.
Nije bilo nikakvih poruka, nikakvih tragova.
Samo jabuka — sveža, kao da je upravo ubrana.
Jednog jutra probudila sam se ranije nego obično.
Napolju je bilo tiho, samo je vetar šuštao po lišću.
Stajala sam kraj prozora kad sam čula lagane korake.
Pojavila se iza ugla.
Mala devojčica od oko sedam godina, u bordo jakni i s belim rancem.
Prišla je kapiji, sagnula se, položila jabuku i — kao da je osetila nečiji pogled — pogledala prema mojoj kući.
Ne direktno u prozor, ne.
Već kao da gleda kroz njega.
Zatim je potrčala dalje — tamo gde je sunce već doticalo mokar asfalt.
Gledala sam za njom.
U grudima sam osećala nešto nalik na tugu, ali blažu — kao čudnu nežnost prema nekome koga vidiš prvi put.
Sledećeg dana sam je čekala.
Stajala sam iza ograde, nepomično.
Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju, negde je lajala pas.
I opet — koraci.
Ista devojčica.
Ista jakna.
Položila je jabuku i malo se zadržala.
Dodirnula kapiju rukom — lagano, gotovo nežno.
I krenula dalje.
Otvorila sam kapiju i zakoračila na ulicu.
Ispostavilo se da je teže pratiti je nego što sam mislila.
Hodala je brzo, sigurno, kao da tačno zna kuda svakog dana ide.
Skrenula je iza ugla, pa još jednom.
Trudila sam se da ostanem na odstojanju.
Kuće su postajale starije, ulice tiše.
Devojčica je stigla do niskog zidom ograđenog groblja.
Otvorila je kapijicu i ušla unutra.
Zaustavila sam se.
Na trenutak mi se učinilo da je vazduh postao hladniji.
Prišla je jednom od grobova, pažljivo obrisala lišće sa nadgrobne ploče i položila jabuku na vrh.
Malo je stajala.
A onda se samo nasmešila i šapnula:
— Opet sam došla, mama.
Stajala sam kraj kapije, nesposobna da napravim i jedan korak.
Sunce se polako dizalo, dodirujući mermer i sjajnu koru jabuke.
I shvatila sam da svakog jutra, kada sam viđala taj poklon ispred svoje kuće — on nije bio namenjen meni.
Bio je za nekoga ko je ovde živeo ranije.
