Dan je bio sunčan, čist, kao prazan list pre prve rečenice.
Po dvorištu su trčala deca, neko se smejao za stolom gde su zveckali tanjiri, neko je iznosio iz kuće vruće pite.
Miris hleba i sveže pokošene trave mešao se sa muzikom i blagim zvukom čaša.
Sve je bilo kao na filmu — čak je i prašina u vazduhu izgledala zlatno.
Nevesta je stajala kod kapije, blistavo bela, kao da je isklesana od svetlosti.
Na glavi venac od plavih cvetova, na usnama drhtav osmeh.
Mladoženja pored nje — siguran, srećan.
A iza njih — celo selo, bučno, poznato, sa licima koja su se poznavala celog života.
I onda — šum, tiho meketanje.
Iza starog plota pojavio se on — sed, sa potamnelim rogovima, stari jarac Darjin.
Koračao je polako, kao da zna da su svi pogledi sada uprti u njega.
Ljudi su se nasmejali. Neko viknuo: „Gledajte, opet je došao!“
Ali niko ga nije oterao. Nikada nisu.
Prišao je bliže, zastao naspram nevesti.
Između njih — sunce, miris jabuka i tišina.
Nevesta je prestala da se smeši.
Oči su joj zatreperile, kao da se setila nečeg davnog — večeri, detinjstva, oca sa ispucalim rukama i baš tog jarca pored njega.
Jarac je načinio korak, pa još jedan.
Nevesta je kleknula. Belo joj sevenčano dodirnulo zemlju, vetar je podigao veo kao jedro.
Zagrlila ga je oko vrata, tiho, kao da ne želi da uplaši sećanje.
I tog trenutka niko nije rekao ni reč.
Čak je i muzika utihnula sama od sebe.
Onda je neko zaplakao.
Neko skinuo šešir.
A stari jarac je samo stajao, disao i gledao pravo u oči devojke koja je postala žena.
U tom pogledu bilo je sve — nežnost, oproštaj, sećanje.
Kasnije su pričali da je došao odnekud izdaleka,
da ga odavno nisu videli na pašnjaku,
i da se baš tog dana, na dan njene svadbe, pojavio niotkuda.
Niko nije znao zašto — ali svi su osetili da je tako trebalo.
Kad je sunce zašlo iza ograde, on se okrenuo i pošao nazad.
Tiho, polako, bez da se osvrne.
Nevesta ga je gledala sve dok se nije izgubio u zlatnoj svetlosti.
Posle toga su igre bile mirnije, smeh mekši,
a vazduh čistiji.
Kao da taj dan više nije bio samo praznik —
nego i oproštaj, i novi početak u isto vreme.
Dugo su još pričali,
da je tog trenutka čak i vreme zastalo,
da zapamti kako je jedan stari jarac postao najvažniji gost na svadbi.
