Bila je kišna večer kada je moj otac otvorio vrata i zatekao čoveka kako stoji na našem tremu. Bio je natopljen kišom, sako mu se lepio za telo, a kosa kapala od vode. Izgledao je iscrpljeno, kao da je pešačio kilometrima kroz oluju. Moj otac, čovek koji nikada nije mogao da odbije nekoga u nevolji, pozvao ga je da uđe i ponudio mu topao obrok.
Glas mu je bio tih, promukao. Rekao je da je putovao, da mu se kola pokvarila niz put i da nema gde da ode. Moja majka je oklevala, ali je otac insistirao. Oduvek su nas učili da pokažemo dobrotu prema strancima. I tako smo postavili još jedan tanjir za stolom.
U početku je sve delovalo normalno. Jeo je tiho, jedva podižući pogled. Kada ga je majka pitala kuda ide, davao je neodređene odgovore. Kada sam ga pitala za porodicu, samo je rekao: „Njih više nema“ i promenio temu. Način na koji je to izgovorio učinio je da u sobi postane hladnije.
Kako je večera odmicala, počela sam da primećujem sitnice koje su me uznemiravale. Znao je gde se stvari nalaze u našoj kuhinji. Posegnuo je za solju a da nije pitao. Kada je moj mlađi brat ispustio viljušku, čovek se sagnuo da je podigne, ali umesto da je odmah vrati, zastao je i predugo posmatrao njegovo lice. Majka je pokušavala da vodi razgovor, ali očev osmeh je počeo da bledi.
Posle večere, čovek nam se zahvalio. Rekao je da bi trebalo da krene, ali oluja je još besnela napolju i otac mu je ponudio gostinsku sobu. Čovek je klimnuo glavom i prihvatio, bez ikakvog izraza na licu. Te noći nisam mogla da zaspim. Nešto u vezi s njim nije mi dalo mira.
Oko ponoći probudili su me koraci u hodniku. Spori, teški koraci koji su prolazili pored mojih vrata. Iskrala sam se iz kreveta i zavirila kroz mali otvor. Čovek je stajao u hodniku, posmatrajući porodične fotografije na zidu. Ruka mu se zadržala na jednoj slici — staroj fotografiji mojih roditelja dok su me držali kao bebu.
Ukočila sam se, previše preplašena da bih se pomerila. Posle onoga što je izgledalo kao večnost, vratio se u gostinsku sobu i zatvorio vrata.
Sledećeg jutra, njega više nije bilo. Krevet je bio uredno namešten, kao da niko u njemu nije spavao. Otac je otišao do mesta gde je rekao da mu se kola pokvarila, ali nije našao ništa. Nije bilo kola. Nije bilo tragova u blatu.
Kasnije tog dana, majka je pronašla nešto na kuhinjskom stolu. Bila je to fotografija, pažljivo presavijena. Kada ju je otvorila, lice joj je pobledelo. Na slici smo bili mi — naša porodica — kako sedimo oko stola prethodne večeri. Samo, niko od nas se nije sećao da ju je iko snimio.
