Dan je bio siv i kišovit. Sitna kiša je padala, ljudi su žurili pod kišobranima, a on je hodao polako, oslanjajući se na štap i povremeno zastajkujući ispred izloga. Zvao se Edvard. Imao je sedamdeset osam godina i voleo je da se našali: „Razumem se u telefone taman toliko da mogu da pozovem lekara i unuku.“
Ali tog dana njegov stari aparat konačno je prestao da radi i nije imao izbora — morao je da ode u prodavnicu mobilnih telefona.
Kad je ušao, u prostoriji je mirisalo na plastiku, kafu i novu tehniku. Iza pulta je sedeo mladi prodavac sa slušalicom u uhu — onaj tip ljudi koji prelaze s kupca na kupca kao s pesme na pesmu. Kad je video starca, odložio je tablet i ljubazno se nasmejao:
— Kako mogu da vam pomognem, gospodine?
— Telefon mi je umro, — odgovorio je Edvard s umornim osmehom. — Verovatno je stariji od tebe.
Mladić se nasmejao i prišao bliže. Umesto nervoze ili žurbe, u pogledu mu je bila dobrota. Pomogao mu je da izabere jednostavan pametni telefon, objasnio kako da ga uključi, kako da pozove i pošalje poruku. Edvard je klimao glavom, ali pola reči nije razumeo. U jednom trenutku, mladić mu je predložio da sve napiše korak po korak. I zaista — uzeo je papir i pažljivo napisao rukom:
„1. Pritisni dugme sa strane.
2. Prevuci prstom nagore.
3. Nađi ime.
4. Pritisni zelenu slušalicu.“
Zatim je dodao:
„Ako nešto ne uspe — pozovi. Stvarno pozovi. Pomoći ću.“
Zajedno su podesili telefon, izabrali veselu melodiju i napravili probnu fotografiju. Edvard je pogledao sliku i tiho rekao:
— Znaš, nisam se slikao ni sa kim već dvadeset godina.
Mladić se nasmejao.
— E pa, vreme je da to promenimo.
Od tada je starac dolazio u prodavnicu svake nedelje — ne zato što se telefon kvario, već zato što ga je tamo neko čekao.
A prodavac je jednom rekao kolegama:
— Ponekad, da bi prodao telefon, dovoljno je samo da razgovaraš s čovekom.
