Sivi jesenji sumrak spustio se na grad.
Vetar je nosio mokro lišće ulicama, u vazduhu se osećao miris kiše i kamena.
Emili je stajala ispred stare kuće od cigle, umotana u natopljen kaput, držeći ćerku Lili uz grudi, dok se pored nje stiskao sin Oliver — bled, bos, ispucalih usana.
Već tri dana lutali su ulicama.
Otkako su izbačeni zbog neplaćenog kirija, sve što im je ostalo bio je jedan paket stvari i stara fotografija.
Grad koji je nekada bio živ, sada je bio hladan i ravnodušan.
Ljudi su prolazili pored njih, ne primećujući ih.
Emili je šapnula tiho:
— Izdrži, Oli… uskoro ćemo naći gde da se sklonimo.
Spremala se da krene, kad je čula korake iza sebe.
Okrenula se — muškarac u tamnom kaputu i kožnim rukavicama.
Stajao je nepomično, s koferom u ruci, gledajući ih kao da gleda duhove.
Posle trenutka skinuo je rukavicu, prišao korak bliže i tiho rekao:
— Tražio sam vas.
Emili se ukočila.
— Molim?
Muškarac je spustio pogled na decu. Glas mu je zadrhtao.
— Vaš muž… Tomas. Spasao mi je život.
Dao sam mu reč da ću, ako mu se nešto dogodi, pronaći njegovu porodicu.
Tražio sam vas po spiskovima, starim adresama, po celom gradu. I sada… našao sam vas.
Izvadio je iz unutrašnjeg džepa požutele koverte.
— Rekao je da vam predam ovo. Porodica, rekao je, jedino mu je što mu je ostalo.
Emili je uzela pismo, pritisla ga uz srce, dok su se suze mešale s kišom.
Muškarac je skinuo šal, prebacio joj ga preko ramena, izvadio iz kofera ćebe i obavio decu.
— Pođite sa mnom, — rekao je blago. — Ne morate više stajati ovde.
Hodali su ulicom osvetljenom retkim lampama.
Vetar više nije bio tako hladan.
Lili je spavala u njenim rukama, a Oliver je prvi put posle dugo vremena držao nečiju ruku.
Emili je ćutala, ali u njenim grudima ponovo se rodilo nešto što je odavno nestalo — osećaj da život još uvek može da počne iznova.
