Jutro je bilo svetlo, toplo — takvo da je i tišina zvučala drugačije. U vazduhu je bio miris trave i hleba iz pekare na uglu.
Dečak je išao polako, čitajući stopalima poznate neravnine trotoara. U njegovoj ruci — tanka povodac, na drugom kraju — mladi labrador po imenu Luč.
Luč je bio bučan, dobar, pomalo nespretan. Njušio je svaki žbun, pružao se ka svakom prolazniku, a dečak se smejao — prvi put posle dugo vremena. Zajedno su bili tek tri nedelje, ali su već disali u istom ritmu.
Svakog jutra prolazili su istim putem: kuća, park, klupa kraj fontane, pa nazad. Ljudi su se već navikli na njih — na dečaka sa štapom i zlatnog psa koji je kao razumeo sve bez reči.
Ali jednog jutra, Luč se iznenada zaustavio. Dečak je to osetio po zategnutom povocu — nežno, ali odlučno.
— Šta je, druže? — tiho je rekao.
Pas, naravno, nije odgovorio, ali je napravio korak u stranu.
Pa još jedan.
I još.
Ne po ruti. Ne prema parku. U pravcu gde dečak nikada nije bio.
Hteo je da stane — ali nešto u ponašanju Luča ga je nateralo da veruje. Išao je brzo, sigurno, kao da zna put. Dečak je osećao vetar, mirise — vlažne zemlje, jorgovana, nečeg dalekog i zaboravljenog. Koraci su odzvanjali po kaldrmi, zatim po šljunku, pa po mekoj travi.
Luč ga je vukao dalje. Dečak ga je pozvao — jednom, dvaput. Odgovor je bilo samo ravnomerno disanje pored njega.
Na kraju, pas je stao. Dečak se ukočio. Tišina svuda — samo vetar i cvrkut ptica.
Pružio je ruku napred — i dotakao nešto hladno, hrapavo. Kamen. Zatim još jedan.
Prstima je osetio oblik — nizak spomen-krst, obrasao travom.
Kleknuo je, pipajući zemlju. Prsti su mu naišli na metalnu pločicu. Na njoj — urezano ime.
Njegovog oca.
Dečak nije znao da ovde postoji spomenik. Niko mu nije rekao gde tačno.
Luč je tiho legao pored njega, spustivši njušku na njegove kolena. I tada je postalo jasno: nije to bio samo pas.
Doveo ga je tamo gde je jednom morao da dođe.
Sunce je prodiralo kroz lišće, obasjavajući ih mekom svetlošću. Dečak nije plakao. Samo je sedeo, slušao vetar — i osećao dah onoga koji ga je doveo kući.
