Da ste pogledali Itana, ne biste pogodili koliko je blizu ivice. Imao je trideset osam godina, sam je odgajao troje dece u skučenom stanu gde su buđavi miris starog tepiha i zvuk curećih cevi bili stalna pozadinska buka.
Najstarija, Nina, već je sa jedanaest godina bila previše ozbiljna za svoje godine, redovno pomažući braći i sestrama oko domaćih zadataka. Rubi je imala sedam godina, bila je osetljiva i tiha, briznula bi u plač kad god bi videla koliko je njen otac iscrpljen. Sem, petogodišnja, još uvek se smešila, nesvesna činjenice da ih samo jedan loš mesec deli od gubitka doma.
Tri godine ranije, Itanova žena, Lili, iznenada je umrla od anevrizme mozga. Jedne noći se smejala za trpezarijskim stolom, a sledeće je nestala. Nešto u Itanu je bilo potpuno ispražnjeno. Ostao je sa troje dece, previsokom kirijom i budućnošću koja je delovala nepodnošljivo teško.
Preuzeo je na sebe sve što je mogao.
Noću je čistio poslovnu zgradu. Vikendom je prao sudove u masnom restoranu. Ako bi nekome curila slavina ili bi mu ograda bila polomljena, on bi otišao. Jedva je spavao četiri sata noću. Jeo je sve što bi deca ostavila. Svaki dolar je odlazio na cipele, račune ili tek toliko hrane.
Svakog jutra, na putu do posla, prolazio je kroz gradski park jer ga je to dovodilo tamo deset minuta ranije. I svakog jutra je video istu stvar: tri beskućnika koji su čučali na klupama pored fontane.
Starac sa smrznutim prstima umotavao je ruke u novine. Žena koja je uvek sedela u istom pocepanom kaputu. I mladić koji nikada nije govorio, samo je drhtao pod svetlima.
ITAN JE ZNAO KAKO JE.
Itan je znao kako je to biti hladan. Znao je kako je to biti nevidljiv. Iako sam nije imao skoro ništa, nije mogao da ignoriše patnju.
Jednog jutra je prodao staru kutiju sa alatom u zalagaonici za dvadeset pet dolara. Sa novcem je otišao u prodavnicu polovne robe i kupio tri jeftina ćebeta od vune, konzervu supe, veknu hleba i grejače za ruke. Pažljivo je sve umotao i stavio na klupu gde je starac sedeo. Uključio je rukopisno pisanu poruku.
„Ova ćebad nisu izgubljena.
Ako ti je hladno, nemaš gde da spavaš ili ti samo treba malo topline, uzmi ih. Važan si.“
Nije je potpisao. Nije očekivao zahvalnost. Jednostavno je nastavio, dah mu se dizao na hladnom vazduhu.
I radio je to iznova i iznova. Jednom nedeljno, ponekad dva puta nedeljno, ako bi uspeo da radi dodatne smene. Ponekad je zbog toga preskakao ručak. Drugi put, Nina je morala da mu kaže da nova sveska može da sačeka.
Ali Itan nije mogao da stane. Kao da ga je nešto u njemu pokretalo, čak i dok se davio.
Ono što nije znao je da ga neko posmatra. Neko je primetio svako presavijeno ćebe, svaku malu poruku. I taj neko će uskoro sve promeniti.
DESIO SE MESEC. ZIMA SE STIGLA U GRAD.
Prošao je mesec dana. Zima se smestila u grad. Hladnoća je ledila kosti.
Itan je nastavio da nosi šta je mogao. Ali jednog jutra, video je nešto čudno: ćebad koja je položio su nestala, a na njihovom mestu ležao je presavijeni list papira, pritisnut kamenom.
„Hvala vam, ko god da ste. Spasavate živote.“
Itanove oči su se napunile suzama. Niko mu se nije zahvalio što je radio tri posla da bi održao porodicu na okupu. Ali neko jeste.
Ali dva dana kasnije, stiglo je obaveštenje o iseljenju. Dva meseca zakašnjenja. Nedelju dana zakašnjenja. Dve hiljade dolara koji nisu postojali.
Poslednjeg dana kada je iseljenje trebalo da stupi na snagu, neko je pokucao.
Itan je pomislio da je to stanodavac. Ali tamo je stajao elegantan, sedokos čovek u sivom odelu.
„GOSPODIN ITAN?“ UPITAO JE LJUBAZNO.
„Gospodin Itan?“ upitao je ljubazno. „Ja sam Čarls. Ja sam advokat. Moramo da razgovaramo.“
Na stolu je imao fotografiju: Itan u parku, stavlja ćebad na klupu.
„Stariji beskućnik kome je pomogao“, tiho reče Čarls, „bio je moj otac.“
Itan nije mogao ni da govori.
„Moj otac je nekada bio bogat čovek“, nastavi Čarls. „Domar ga je opljačkao, ukrao mu papire. Imao je demenciju, pa nije mogao da dokaže ko je. Završio je na ulici. Godinama smo ga tražili. Pronašli smo ga prekasno.
Njegov otac je pisao o Itanu u svesci. „Taj misteriozni ljubazni čovek.“ O tome kako se ponovo oseća kao čovek.
Nasledstvo: otplaćena kuća, velika suma novca, stipendije za decu. I pismo.
NISI MI NIŠTA UČINIO.
„Nisi mi ništa dugovao. Ali si video kada drugi nisu. Sada ti to vraćam. Živi.“
Itan je plakao. Deca su ga zagrlila.
„Ljubaznost nikada ne prestaje“, reče Čarls. „Ona pronalazi put nazad.“
I prvi put od Liline smrti, Itan je osetio nadu.
