Ona se srušila pravo u prolazu.
Avion je tek uzletao kada se čuo vrisak.
Stjuardesa, koja je pre sekundu delila pića, pala je bez glasa između redova. Metalna tacna tresnula je o pod, voda se razlila po tepihu.
Prvi trenuci — tišina.
Svi su gledali.
Neko je pokrio usta, neko pritiskao taster za pomoć — niko nije odgovarao.
Iz petog reda ustao je muškarac.
Visok, u sivoj dukserici, mirnog pogleda.
— Ja sam lekar, — rekao je kratko i već klečao pored nje.
Proverio je puls. Nije ga bilo.
— Oslobodite prolaz! Brzo! — viknuo je.
Putnici su se povukli. Avion je zadrhtao.
Stavio je dlanove na njena prsa i počeo pritiske.
Jedan, dva, tri…
Tišina, samo šum motora i njegovo brojanje.
Pilot je objavio medicinsku vanrednu situaciju.
Ali ovde, u prolazu, vreme je stalo.
Znoj na njegovom čelu, bledo lice devojke, sigurnosni pojasevi što podrhtavaju — sve se stapalo.
— Diši… hajde, diši… — šapnuo je.
Neko je tiho plakao. Druga žena molila.
Prošla je večnost.
I onda — dah.
Zaustavio se.
Još jedan.
Stjuardesa je otvorila oči, u njima strah i suze.
On se naslonio, zatvorio oči, ruke su mu drhtale.
A onda — aplauz. Glasno, iskreno, s olakšanjem.
Kasnije će mu pilot zahvaliti preko razglasa.
Ali on je samo sedeo na podu, naslonjen na sedište, gledajući kroz prozor.
Tamo gde je malopre besnela oluja — sada je nebo bilo čisto i mirno.
