Sofi je oduvek neizmerno volela svoje roditelje. Bili su oni koji su dolazili na svaku školsku predstavu, najglasnije navijali na njenim fudbalskim utakmicama i učili je vrednosti dobrote i marljivosti. Za nju su oni bili sama definicija „prave porodice“.
Jednog kišnog popodneva, dok je sređivala hodnički ormar, Sofi je naišla na staru kutiju od cipela skrivenu iza zimskih kaputa. U prvi mah je pomislila da je puna poreskih obrazaca ili starih računa. Ali kada ju je otvorila, srce joj se prevrnulo. Unutra su bili dokumenti požuteli od vremena, obeleženi zvaničnim pečatima. Na vrhu jednog papira stajala su tri reči od kojih joj se krv sledila u žilama:
Uverenje o usvajanju.
Njeno ime bilo je jasno odštampano ispod. Njen datum rođenja. Njen broj dosijea. A ispod toga — imena koja nije prepoznavala.
Ruke su joj drhtale dok je izvlačila još papira. Svaki je potvrđivao ono što je videla. Sofi Miler… usvojena.
Srce joj je udaralo u ušima. Ostala je ukočena na podu, pokušavajući da shvati. Da li je to bila neka greška? Neki stari administrativni propust? Ne. To nije moglo biti. Dokazi su bili tu, u njenom krilu.
Njeni roditelji nikada nisu rekli ni reč. Ni jednom u protekle dvadeset četiri godine.
Kada se njena majka te večeri vratila kući, Sofi ju je suočila s papirima razbacanim po kuhinjskom stolu. Majčino lice je pobelelo, a ruke su joj se uhvatile za pult, tražeći oslonac.
„Zašto mi nikada niste rekli?“ pitala je Sofi, glas joj se lomio.
Suze su ispunile majčine oči. „Zato što smo želeli da se osećaš izabranom, a ne drugačijom. Mislili smo da je ljubav dovoljna. Nismo želeli da ikada pomisliš da nisi naša.“
Otac im se pridružio, tih, s krivicom ispisanom na licu. Konačno je progovorio: „Čekali smo pravi trenutak. Ali taj trenutak nikada nije došao. I onda… bilo je prekasno.“
Grudi su Sofi bolele. Hiljade uspomena su joj prolazile kroz misli — rođendani, porodična letovanja, razgovori do kasno u noć. Ništa od toga nije bilo lažno. Ali sve je počivalo na istini koju nikada nije dobila.
„Da li ih poznajete?“ upitala je tiho. „Moje biološke roditelje?“
Majka je oklevala. Zatim je gurnula kovertu preko stola. „Sačuvali smo ovo za tebe. U slučaju da ikada poželiš da znaš.“
Unutra je bila izbledela fotografija mlade žene sa Sofijinim očima. Na poleđini je stajala samo jedna rečenica, ispisana drhtavim rukopisom: „Za Sofi. Jednog dana ćemo se sresti.“
Sofi je zurila u fotografiju, osećajući da joj se svet okreće. Sve što je mislila da zna o sebi promenilo se u jednom popodnevu.
Ljubav ju je odgajila. Ali krv je i dalje šaputala iz senke.
I sada je morala da odluči kojoj istini je spremna da pogleda u oči.
