Kada je porodica Karter odlučila da renovira stari dom, sagrađen još 1920-ih, niko nije očekivao da će se običan remont pretvoriti u nešto sasvim drugo. Kuću su nedavno kupili — prostranu, s visokim plafonima i škripavim drvenim podovima, u kojoj se činilo da svaka daska čuva deo prošlosti.
Trećeg dana radova majstori su primetili nešto čudno: zid u hodniku između spavaće sobe i dnevne bio je deblji nego obično. Razlika od svega nekoliko desetina centimetara delovala je bezazleno, ali građevinarima je bila sumnjiva. Porodica je odlučila da proveri — šta se krije unutra.
Kada su skinuli sloj maltera, ispod se ukazala stara drvena obloga, a iza nje — zakovana vrata. Nisu imala kvaku, samo tragove zarđalog katanca. Majka porodice, Sara, seća se:
„Nismo mogli da poverujemo da u našoj kući postoji soba o kojoj niko nije znao. Ni u planovima, ni u dokumentima nije bilo ni reči o njoj.“
Kada su vrata konačno otvorili, iznutra je zapuhao hladan, prašnjav vazduh. Soba je bila mala — jedva šest kvadrata. Na podu je stajao sto prekriven slojem prašine, na njemu stara mastionica, sveska i izbledela lampa. Na zidu je visila fotografija nasmejane žene, čije su oči, činilo se, pratile svaki pokret.
Ali najčudnije ih je čekalo kasnije: kada je otac uperio baterijsku lampu u ugao, na zidu su se pojavili tragovi olovke — desetine imena i datuma, koji su se protezali unazad skoro sto godina.
Kasnije se saznalo da je kuća nekada pripadala porodici čije je prezime odavno nestalo iz lokalnih arhiva. Ali jedno ime se ponavljalo češće od drugih — i bilo je isto kao ime bivše vlasnice, umrle pod misterioznim okolnostima.
Od tada Karteri više nikada nisu zatvorili ta vrata. Kažu da se ponekad noću iz te sobe čuje tih šum papira — kao da neko i dalje piše u onom starom notesu.
