Kada su Martin i Emi Rid kupili malu kuću u predgrađu, nisu očekivali da će miran život postati misterija. Naselje je bilo tiho, komšije ljubazne, i jedino što ih je brinulo bili su čudni zvuci kod vrata tokom noći.
Isprva su mislili da su to rakuni ili komšijske mačke.
Ali jednog jutra, Emi je otvorila vrata — i ugledala uredno ostavljenu kesu sa hranom: hleb, jabuke i flašicu vode.
Bez poruke, bez tragova — samo kesa.
— Možda su pogrešili vrata? — rekao je Martin.
Ali sledećeg dana, ista stvar se ponovila.
Odlučili su da postave kameru sa senzorom pokreta.
Te noći, kamera je snimila osobu u dugom kaputu i sa kapuljačom kako polako prilazi njihovim vratima.
Pažljivo je spustio kesu, osvrnuo se i nestao u tami.
Lice se nije videlo, ali jedna stvar je privukla pažnju — u ruci je držao štap na kome je bilo ugravirano ime „Tomas“.
Emi se setila da je bivši vlasnik kuće pominjao komšiju po imenu Tomas — starca koji je umro pre nekoliko godina.
Komšije su govorile da je nekada živeo preko puta i da je često donosio hranu usamljnoj ženi koja je stanovala u toj kući.
— Možda neko od njegovih rođaka nastavlja tradiciju? — rekla je Emi, ali u dubini duše osetila je nelagodu.
Ostavili su poruku kod vrata:
„Hvala za hranu. Ko ste vi?“
Sledećeg jutra, kesa je ponovo bila tamo.
Ali ovog puta, osim hrane, unutra se nalazila stara crno-bela fotografija — muškarac sa blagim osmehom drži u rukama upravo tu kuću.
Na poleđini je pisalo:
„Ne zaboravite one koji su vas hranili kada ste bili deca.“
Emi je problijedela.
Kao dete, zaista je živela u toj kući — samo to nikada nije povezala.
Tajanstveni posetilac više se nikada nije pojavio.
Ali svakog jutra, Emi ostavlja komad hleba ispred vrata — „za slučaj da je Tomas još uvek tu negde.“
