Kada sam imala 35 godina, umorna samohrana majka na putu kući s posla, stala sam da pomognem gladnoj, trudnoj devojci ispred prodavnice. Mislila sam da je više nikada neću videti. Godinama kasnije, neočekivani telefonski poziv me je razuverio.
Imala sam trideset pet godina, a taj dan je počeo kao sasvim običan.
Ni dramatičan, ni sudbonosan – samo još jedan utorak kada sam ostala na poslu predugo i nadala se da autobus neće još više kasniti.
Živeli smo na drugom spratu trošne ciglene zgrade. Bio je to tesan stan, sa škripavim radijatorima i mirisom tuđe kuhinje u hodniku. Čitav moj svet je bio tamo: moje dvoje dece – osam i šest godina – i gospođa Tarner, koja je živela preko puta i bila je u osamdesetim godinama, ali je i dalje insistirala da se brine o njima kada mi je smena kasnila.
Tog dana sam izašla iz poslovne zgrade od stakla i čelika u kojoj sam radila kao administratorka. Crne ravne patike, sako sa popustom, prepuna torba — bila sam upravo onakva žena koju niko ne bi primetio.
Svaki minut posle šest delovao je kao neuspeh. Za malu devojčicu kakva sam nekada bila: dete odraslo u hraniteljskoj porodici, koje niko nije očekivao i koje je veoma rano naučilo da joj niko neće priteći u pomoć.
Otišla sam do prodavnice na uglu. Neonski znak „24 sata“ je treptao, a jedan od točkova kolica se vukao, kao i uvek. Već sam pravila proračune u glavi: mleko, žitarice, voće, brza večera.
A onda sam je videla.
Iza stakla, na trotoaru, devojka je stajala uz zid. Kao da je pokušavala da se održi uspravnom snagom volje. Bila je veoma mlada. Možda dvadeset. Kaput joj je bio tanak, stomak ogroman. Držala se za zid jednom rukom, za stomak drugom.
Ljudi su prolazili pored nje. Odela, rančevi, slušalice. Niko se nije zaustavljao.
A ONDA JE BLESNULO SEĆANJE: IMALA SAM DEVETNAEST GODINA, BILA SAM TRUDNA, NEVIDLJIVA.
A onda je bljesnulo sećanje: Imala sam devetnaest godina, trudna, nevidljiva. Sedela sam u autobusu, ruka mi je bila na stomaku, i nisam imala pojma kakva ću majka biti kada nikada nisam imala pravu majku.
Napustila sam korpu za kupovinu i izašla.
„Hej… jesi li dobro?“ tiho sam pitala.
Pogledala je gore. Oči su joj bile staklaste.
„Dobro sam… samo sam gladna“, šapnula je.
Reč me je parala u grudima.
„Kada si poslednji put jeo?“
„Juče… ili prekjuče“, rekla je nesigurno.
? OSTANITE OVDE. ČASTIM ĆU TI VEČERU.
„Ostanite ovde. ČASTIM ĆU TI VEČERU.“
Protestovao je, ali mu nisam dozvolila.
Izvukla sam vizit kartu iz novčanika i gurnula mu je u ruku.
„Ako ti kasnije zatreba pomoć, pozovi me. Stvarno.“
Unutar prodavnice, kupila sam vruć, vruć obrok, vodu i platila, a da nisam pogledala stanje na računu.
Kada sam se vratila, pogledao me je kao da je video čudo.
„Hvala ti“, ponovio je.
Pitala sam ga da li mogu negde da ga odvedem, da li mogu da pozovem pomoć. Sve je odbio.
? DOSTA JE, REKAO JE.
„Dosta je bilo“, rekao je. „Sada mogu dalje.“
Obećao je da će sačekati dok ne završim sa kupovinom.
Ali kada sam izašla, nije ga bilo.
Nedeljama sam tražila njegovo lice u gomili. Onda je došao život: računi, domaći zadatak, bolesno dete, rokovi.
Mesec dana kasnije, moj šef je upao u moju kancelariju.
„U moju kancelariju. Odmah.“
Zalupio je vratima.
„Šta si uradio toj trudnoj devojci?“, siktnuo je.
BACIO JE DOSIJU NA STO.
Bacio je dosie na sto. Bolnička dokumenta. Izvod iz matične knjige rođenih. Imejlovi.
„Ona je ljubavnica mog sina“, rekao je. „A vi se mešate u porodične stvari.“
Rekao je da je devojka tražila pomoć, slala dokaze, molila. Njen sin mu se smejao.
A kada je popustio, rekao je svojoj verenici:
„Jedina osoba koja me je tretirala kao ljudsko biće bila je žena na ulici.“
Dao mi je moju vizit kartu.
„Otpušten si“, rekao je moj šef.
Zato što sam dao hranu gladnom čoveku.
Tužio sam. Trajalo je godinama. Lagali su. Na kraju se sve svelo na smešno malu nagodbu.
MNOGO PUTA SAM SE PITAO DA LI SAM UNIŠTIO NAŠE ŽIVOTE ZBOG TRENUTKA SAOSEĆANJA.
Često sam se pitao da li sam uništio naše živote zbog trenutka saosećanja.
Onda jedne kišne večeri zazvonio moj telefon.
„Ja sam ta devojka… ispred prodavnice.“
Rodila je devojčicu. Zove se Houp.
I tada sam znala: nisam ništa upropastila.
