Bilo je Badnje veče, a autoput je ležao hladan i miran preda mnom, zatrpan debelim pokrivačem snega. Tamno drveće se uzdizalo sa obe strane, grane su im bile teške od mraza.
Sve o čemu sam mogla da razmišljam bilo je da se vratim kući – mojoj dvoje male dece. Bili su kod mojih roditelja dok sam završavala poslovno putovanje. To je bio moj prvi veći zadatak otkako nas je njihov otac napustio.
Otišao je sa drugom ženom, koleginicom iz svoje kancelarije. Ta pomisao me je i dalje bolela, ali ovo veče nije bilo o njemu. Bilo je o mojoj deci, njihovim blistavim licima i toplini doma.
Put je naglo skrenuo, a onda sam ga ugledala. Moji farovi su uhvatili figuru starca koji je hodao ivicom autoputa. Bio je pognut, vukući za sobom izlizani kofer, koraci su mu bili spori i teški. Pahulje su se vrtjele oko njega, lepeći se za njegov tanak kaput. Podsetio me je na mog dedu – davno nestalog, ali nikada zaboravljenog.
Zaustavila sam se, gume su škripale po zaleđenoj ivici. Na trenutak sam samo sedela tamo, rukama stežući volan, ispunjena sumnjom. Da li je ovo bezbedno? Sve užasne priče su mi prolazile kroz glavu. Ali onda sam otvorila prozor i povikala:
„Hej! Da li vam je potrebna pomoć?“
Čovek se zaustavio i okrenuo. Lice mu je bilo bledo, oči upale, ali prijateljske. Polako se približio.
„Gospođo“, prohripeo je, glas mu se jedva čuo na vetru. „Pokušavam da stignem do Miltauna. Moja porodica… čekaju me.“
„Miltaun?“ upitala sam, mršteći se. „To je najmanje dan vožnje odavde.“
Polako je klimnuo glavom. „Znam. Ali moram da idem. Božić je.“
Oklevala sam i pogledala nazad na prazan autoput. „Smrznućete se ovde. Uđite.“
„Jeste li sigurni?“ Njegov glas je bio oprezan, gotovo sumnjičav.
„Da. Uđite. Previše je hladno za raspravu.“
Polako se popeo u auto, stežući kofer kao da mu je najdragoceniji posed.
„Hvala vam“, promrmljao je.
„Zovem se Marija“, rekla sam dok sam se odvajala. „A vi?“
„Frenk“, odgovorio je.
U početku, Frenk jedva da je nešto rekao, gledajući kroz prozor dok su pahulje pahulja igrale u farovima. Kaput mu je bio iznošen, ruke crvene od hladnoće. Pojačala sam grejanje.
„Miltaun je daleko“, rekla sam. „Da li zaista imate porodicu tamo?“
„Da“, rekao je tiho. „Moja ćerka i njena deca. Nisam ih video godinama.“
„Zašto te nisu pokupili?“, upitala sam pre nego što sam mogla da se zaustavim.
Frenkove usne su se stisnule. „Život postaje haotičan“, rekao je posle pauze.
Ugrizla sam se za usnu, shvativši da sam ga povredila. „Nećemo stići do Miltauna danas“, rekla sam brzo. „Možeš da ostaneš kod mene. U kući mojih roditelja. Toplo je i moja deca će biti oduševljena.“
Blago se osmehnuo. „Hvala ti, Marija. Mnogo mi znači.“
Vozili smo se u tišini, jedini zvuk koji je automobil čuo bio je zujanje grejača. Kada smo stigli, sneg je padao sve jače, prekrivajući prilaz debelim belim ćebetom. Moji roditelji su nas dočekali na vratima, lica su im bila zabrinuta, ali omekšana božićnim duhom.
Frenk je stajao u hodniku, čvrsto stežući svoj kofer. „Ovo je previše“, rekao je.
„Gluposti“, rekla je moja majka, otresajući sneg sa kaputa. „Badnje veče je. Niko ne bi trebalo da se smrzava napolju.“
„Gostinska soba je spremna“, dodao je moj otac, mada pomalo oprezno.
Frenk je klimnuo glavom, glas mu se lomio dok je šaputao: „Hvala vam. Stvarno.“
Unela sam ga u sobu, glava mi je bila puna pitanja. Ko je zapravo bio Frenk? I zašto je bio sam u ovoj ulici te večeri? Ali sada je bio Božić. Odgovori su mogli da sačekaju.
Sledećeg jutra, kuća je mirisala na svežu kafu i rolnice sa cimetom. Moja deca, Ema i Džejk, upali su u dnevnu sobu u pidžamama.
„Mama! Je li došao Deda Mraz?“, uzviknuo je Džejk, gledajući čarape pored kamina.
Frenk je ušao, izgledajući odmornije, ali je i dalje čvrsto stezao svoj kofer. Deca su se smrzla.
„Ko je to?“, šapnula je Ema.
„To je Frenk“, rekla sam. „Slavi Božić sa nama.“
Frenk se blago osmehnuo. „Srećan Božić, deco.“
„Srećan Božić“, odgovorili su uglas, njihova radoznalost je brzo prevazišla stidljivost.
Kako je jutro odmicalo, Frenk se odmrzao i pričao deci priče iz svoje mladosti. Pažljivo su slušali. Suze su mu se skupljale u očima dok su mu pokazivali svoje crteže sneška i božićnih jelki.
„Prelepi su“, rekao je, glasom punim emocija. „Hvala vam.“
Ema je nagnula glavu. „Zašto plačete?“
Frenk me je pogledao, duboko udahnuo, a zatim pogledao decu. „Zato što… imam nešto da vam kažem. Nisam bio iskren.“
Ukočio sam se.
„Nemam porodicu u Miltaunu“, rekao je tiho. „Svi su otišli. Ja… pobegao sam iz doma za stare. Osoblje tamo nije bilo ljubazno. Plašio sam se da vam kažem. Plašio sam se da ćete pozvati policiju i vratiti me nazad.“
U sobi je zavladala tišina. Srce mi je potonulo.
„Frenk“, rekao sam nežno, „ne moraš da se vraćaš. Zajedno ćemo pronaći rešenje.“
„Moja deca su me gledala širom otvorenih očiju.“ Moja majka je stisnula usne, moj otac se zavalio i sklopio ruke.
„Loše su se prema tebi ponašali?“ konačno sam upitao.
Frenk je klimnuo glavom. „Ostavili su nas da sedimo u hladnim sobama, jedva su nam dali nešto da jedemo. Nisam više mogao.“
Suze su mu se slivale niz lice. Stavio sam ruku na njegovu. „Ovde si bezbedan. Nećeš se vratiti.“
Od tog trenutka, Frenk je bio jedan od nas. Sedeo je za stolom za božićnu večeru kao da je oduvek bio deo porodice i pričao nam je o svom životu – o čudnim poslovima, o svojoj pokojnoj ženi, koja je volela umetnost.
U danima koji su usledili, nisam mogao da zaboravim šta je rekao. Posle praznika, seo sam sa njim. „Frenk, moramo nešto da uradimo povodom ovoga.“
Oklevao je. „Marija, gotovo je.“
„Ali ne i za ostale“, rekao sam. „Možemo pomoći.“
Zajedno smo podneli žalbu. Bio je to iscrpljujući proces. Frenk je morao ponovo sve da proživi. Nekoliko nedelja kasnije, stigla je presuda: zanemarivanje i zlostavljanje su potvrđeni, zaposleni su otpušteni, a reforme su sprovedene.
„Pomogao si toliko ljudi“, rekao sam i zagrlio ga.
„Jesmo“, odgovorio je.
Frenk je ostao sa nama. Za moju decu, postao je deda koga nikada nisu imali. Za mene, postao je dokaz šta čovečanstvo može da postigne.
Jedne večeri, vratio se sa koferom i izvadio pažljivo upakovanu sliku. Bila je šarena, živopisna.
„Ovo je pripadalo mojoj ženi“, rekao je. „Veoma je vredno. Namenjeno je da obezbedi budućnost vašoj deci.“
0
Ostala sam bez reči, ali njegov pogled nije trpeo prigovor.
Slika nam je promenila živote — ali je Frenka promenila još više. Njegovo prisustvo je ispunilo naš dom nečim što novac ne može da zameni.
