Kada je Liza bila mala, imala je vernog psa po imenu Baron. Ogroman crni mešanac s dobrim očima i sjajnim krznom. Čuvao je dvorište, pratio devojčicu do škole i prvi je dočekivao kad se vraćala s časova. Ali jednog dana Baron je nestao. Izašao je kroz kapiju — i više se nije vratio. Porodica ga je tražila nedeljama: lepila oglase, zvala azile, obilazila susedne ulice. Sve uzalud.
Prošle su godine. Liza je odrasla, otišla na studije u drugi grad, započela samostalan život. Povremeno, kada bi dolazila kod roditelja, setila bi se Barona — s blagom tugom, ali i toplinom. Vremenom joj se činilo da je to bio skoro san. Pas, detinjstvo, ta jednostavna sreća — kao neki davno izgubljeni svet.
Jednog jutra, kada se vratila kući za vikend, čula je čudan zvuk kod šupe. Pomislila je da su mačke ili ježevi. Ali kad je izašla u dvorište, srce joj je zastalo. Pored ograde sedeo je pas. Star, mršav, s prosedom njuškom i ožiljkom na nozi. Ali u njegovim očima bilo je nešto poznato.
Pogledao ju je pravo u oči i tiho zaječao. Liza je prišla bliže — i Baron je učinio pokret koji je pamtila iz detinjstva: blago je spustio glavu i gurnuo njušku u njeno koleno. Tako je uvek tražio da ga pomiluje. Devojka se ukočila, ne verujući sopstvenim očima.
Ali ono što je bilo još čudnije — Baron nije došao sam. Pored njega je stajalo štene, isto tako crno, samo malo i nespretno. Držalo se starog psa kao da mu je otac.
Kada su roditelji izašli u dvorište, ni oni nisu mogli da poveruju. Baron se vratio posle dvanaest godina. Odakle je došao, gde je lutao sve to vreme — niko nije znao. Ali činjenica je bila jasna: vratio se. I to ne sam, već s novim drugom.
Kasnije je komšija rekao da je viđao sličnog psa na ivici grada, kod jedne stare napuštene kuće. Izgleda da je Baron tamo živeo, a štene je možda pronašao — ili odgajio. Zašto se vratio baš tada, ostalo je tajna. Možda je osetio da mu ponestaje snage i poželeo da se vrati tamo gde je bio voljen. Možda je hteo da preda „štafetu“ — da pored porodice ostane novi čuvar.
Od tog dana, u dvorištu Sokolovih ponovo je bilo psa. Stari Baron odmarao je pored peći, a štene je trčkaralo po dvorištu, smešno se zaplićući u sopstveni lanac. I svaki put kad bi Liza pogledala u njih, shvatala je: ljubav i odanost životinja ne poznaju granice. Ponekad odu, ali se vrate — da nas podsete da prava veza nikada ne puca.
