Kuća se budila polako.
Prvo — zvuk čajnika. Onda — klik prekidača. Onda — dečji smeh, nalik ptici koja još ne zna da leti.
I negde između svega toga — Mei, velika zlatna kuja koja je živela u kući već osam godina i znala sve bolje od svih.
Budila se pre budilnika.
Koračala tiho hodnikom, proveravala — da li beba diše, da li je ćebe skliznulo.
Zatim bi sela pored, kao čuvar na kapiji sna.
Majka je često govorila uz osmeh:
— Da nije nje, poludela bih.
Mei je zaista bila dadilja. Samo bez reči.
Osećala je — kada će dete zaplakati, kada ima temperaturu, kada mu treba samo da spusti glavu na njeno krilo i sve će biti u redu.
Jedne zime, dok je mećava tutnjala i staklo drhtalo, dete se razbolelo.
Temperatura je rasla, majka je trčala između apoteke i toplomera, a Mei nije odstupala.
Noću, kad je žena zaspala od umora, kuja se iznenada podigla i počela tiho da cvili, gurajući vrata njuškom.
Odvela ju je do krevetića. Dečak je disao teško.
Hitna pomoć je stigla na vreme. Lekari su kasnije rekli: još malo — i bilo bi kasno.
Od tada majka svako jutro pomiluje Mei po glavi i šapne:
— Hvala ti, dadiljo.
Ali jednog dana, posle nekoliko godina, dečak — već školarac — upitao je:
— Mama, kako je Mei znala da sam bolestan?
Žena se nasmešila, ali nije odgovorila. Jer niko nije znao.
Ni veterinari, ni lekari, ni ona sama.
Možda ljubav jednostavno tako deluje — oseti sve pre nego što razum stigne da shvati.
