Za Danijela i Sofi to je bio sasvim običan dan.
Putovali su kroz selo kada su slučajno naišli na stari kameni most.
Tiha reka, sunce, senka drveća — savršeno mesto za zajedničku fotografiju.
— Stani ovde — rekla je Sofi, vadeći telefon.
Danijel se naslonio na ogradu, a zatim iznenada zastao.
— Sačekaj… šta to tamo sija?
U vodi, ispod mosta, među granjem i lišćem, nešto je uhvatilo sunčev zrak.
Isprva su pomislili da je to parče metala, ali kad se Danijel spustio bliže, srce mu je zadrhtalo.
Na grani, zaglavljenoj uz obalu, ležala su dva venčana prstena, isprepletena jedno s drugim, kao da ih spaja nevidljiva nit.
Bila su stara — potamnela, obavijena slojem vremena.
Jedan prsten je imao urezani ženski ornament, a drugi je bio jednostavan, muški.
Na unutrašnjoj strani jedva su se mogle pročitati reči:
“R & E. Zauvek.”
Sofi je stajala u tišini, držeći Danijela za ruku.
— Možda su se nekoć ovde zakleli na ljubav — šapatom je rekla.
Odlučili su da ne uzimaju prstenove, već da ih ostave tamo gde su ih pronašli — ispod mosta, gde je ljubav, čini se, preživela i vreme.
Pre nego što su otišli, Danijel je fotografisao prizor.
Kasnije, kod kuće, postavio je sliku na internet — i nakon nekoliko dana stigla mu je poruka od starije žene:
“Ovi prstenovi pripadaju mojim roditeljima. Venčali su se 1956. i izgubili ih tokom piknika pored reke.”
Neke se priče uvek vrate tamo gde su počele.
A taj most — bio je svedok više od jedne ljubavi.
