Sneg je te decembarske večeri padao u krupnim pahuljama, prekrivajući mali gradić belim pokrivačem. U skromnoj kući na kraju Ulice javora brat i sestra sedeli su tiho pored vatre.
Danijel, desetogodišnjak, primetio je koliko često njegova sestra Lili podrhtava. Imala je trinaest godina i uvek mu je davala deblje ćebe, tvrdeći da joj nije hladno. Ali Danijel je video njen tanak džemper i crvene prste u hladnoći. Zima je tek počinjala, a ona nije imala pravi kaput.
Te noći, dok je Lili spavala, Danijel je doneo odluku. Kupio bi joj kaput. Nije imao mnogo novca — samo nekoliko kovanica koje je uštedeo obavljajući poslove za komšije. Zato je počeo da radi još više. Čistio je prilaze od snega, nosio kese iz prodavnice, pa čak i glancao cipele na pijaci. Svako veče praznio je svoju malu zaradu u teglu skrivenu ispod kreveta.
U međuvremenu, i Lili je imala svoju tajnu. Primetila je da se Danijelu čizme raspadaju. Rupe su virile kroz đonove, a čarape mu se vlažile svaki put kad zakorači u sneg. Pokušavao je da to sakrije, ali ona je videla kako ih noću suši pored vatre. Zato je i ona počela da štedi. Preskakala je užinu u školi, tiho stavljajući novac u džep. Prijateljima je govorila da nije gladna. Polako je skupila dovoljno da kupi nove čizme.
Na Božićno jutro, Danijel se probudio rano. Na prstima je prišao jelki i stavio kutiju umotanu u novinski papir, u kojoj je bio topao zimski kaput za koji se toliko trudio. Srce mu je ubrzano kucalo dok je čekao da se Lili probudi.
Kada se konačno razbudila, lice joj je zasijalo kada je ugledala kutiju. Brzo ju je otvorila i zapanjeno uzdahnula. „Deni… kaput?“ šapnula je, oči pune suza.
Danijel se ponosno osmehnuo, ali pre nego što je išta rekao, Lili mu je pružila svoj paket. Bio je mali, pažljivo vezan vrpcom. Kada ga je otvorio, unutra su bile nove čizme — čvrste i tople.
Na trenutak su se samo gledali, bez reči. A onda su se oboje nasmejali, iako su im oči bile pune suza.
„Prodavala si užinu, zar ne?“ tiho je upitao Danijel.
„A ti si radio noću na hladnoći,“ odgovorila je Lili, odmahnuvši glavom.
Sedeli su pored vatre, svako držeći svoj poklon, znajući da su dali mnogo više od kaputa ili čizama. Dali su žrtvu, ljubav i dokaz da čak i u najmanjoj kući u Ulici javora najveće blago ne leži ispod jelke, već u srcima dvoje dece koja su mislila jedno na drugo pre nego na sebe.
Iako pokloni nisu bili savršeni, bili su neprocenjivi — jer su oboje kupljeni ljubavlju, u pravom duhu Božića.
