Od jutra je sve bilo po planu: šminkerka, šampanjac, drugarice, roze trake na stolicama.
Lena je sedela kraj prozora i hvatala svetlost koja je padala na njenu belu haljinu.
„Danas je početak svega“, rekla je majka, poljubivši je u čelo.
Nasmejala se. Možda je to zaista bilo tako.
Telefon je ležao na stočiću pored ogledala.
Zavibirao je dok joj je šminkerka uvijala pramen kose.
Lena je bacila pogled — nepoznat broj.
Otvorila je.
Tri fotografije.
Prva — on, u poznatoj košulji. Druga — ženska ruka na njegovom ramenu. Treća — njih dvoje, pospani, u krevetu.
Srce nije palo. Samo je stalo.
Nije vreme, pomislila je. Ne danas.
— Jesi li dobro? — pitala je drugarica.
— Da. Razmišljam samo kako da držim buket.
Nasmejala se. I sve je opet izgledalo kako treba.
Ceremonija je počela u šest.
Bela sala, muzika, kamere, gosti s telefonima.
On je stajao kraj oltara, nervozan, gutao knedle.
Lena je koračala tiho, haljina je šuštala.
Kada mu je prišla, voditelj je rekao:
— Pre nego što razmene zavete, mladenci su pripremili kratki video o svojoj priči.
Svetla su se ugasila.
Na ekranu — slike: detinjstvo, putovanja, osmesi, zalasci sunca. Svi su se smejali, aplaudirali.
On se okrenuo ka njoj, hteo da je uhvati za ruku.
I tada — kadar se promenio.
Prva fotografija: on.
Druga: ruka.
Treća: krevet.
Tišina. Čulo se samo kako neko ispušta čašu.
On je problijedeo.
Ona je stajala pravo, disala mirno. Nije bilo vike, nije bilo suza — samo pogled bez ijednog pitanja.
— Lena… — prošaptao je.
Okrenula se.
— Hvala, — rekla je tiho. — I ja sam želela da počnemo s istinom.
Skinula je veo, ostavila buket i krenula nazad niz prolaz.
Muzika nije svirala. Niko se nije pomerio.
Samo je ekran još svetleo — kao prozor kroz koji je konačno izašla.
