Visina — četiri hiljade metara.
Vazduh je mirisao na metal i sunce. Edvard je stajao kraj otvorenog otvora, prsti su mu stezali pojas, srce je tuklo ravno, ali previše jako.
Instruktor je viknuo nešto kao „spreman?“, ali vetar je progutao reči.
Klimnuo je glavom.
I zakoračio.
Svet se prevrnuo. Zvuk je nestao. Ostao je samo vazduh — gust kao voda. Hladnoća mu je pekla lice, uši su mu zujale.
Padao je. Prvo brzo, a zatim kao sporije. Sunce je postalo linija, zemlja — zelena mrlja koja raste svake sekunde.
Povukao je ručicu.
Jednom.
Dvaput.
Ništa.
Panika nije došla odmah. Kao da je stajala pored njega i čekala.
Povukao je opet — uzalud. Pojas ga je udario po ramenu.
Zemlja se približavala, zvuk je rastao, telo mu je bilo teško i lako u isti mah.
I odjednom — tišina.
Sve se zaustavilo. Vazduh je postao gust, providan.
Shvatio je da ne diše, ali se ne guši.
Pred očima — svetlost, topla i mirna.
Sećanje se vratilo ne s krikom, već sa šapatom.
Taj skok — već ga je video. Mnogo puta. U snu.
Svaki put isto: strah, vazduh, zemlja. I svaki put ista misao: dok padaš, živ si.
Nasmejao se.
Ne od ludila, već od mira.
Pad je odjednom postao let. Nebo ga je primilo kao svog.
A onda se probudio.
Znoj na vratu, hladan jastuk, dah isprekidan, ali živ.
Ležao je u tami, slušajući kako mu se srce vraća u ritam.
Na noćnom stočiću — karta za skok, kupljena juče.
Gledao ju je dugo, mirno.
I šapnuo, kao da odgovara samom snu:
— Još nije vreme.
