Nisam mogao da dođem do svoje žene više od nedelju dana. Ostavila je samo venčani prsten na lavabou u kupatilu i drhtavu, rukopisno napisanu poruku na zgužvanoj kesi za kupovinu:
„Ne traži me.“
Jedva sam stajao na nogama kada me je njena sestra konačno pozvala i rekla mi zašto je Džena nestala.
Probudio sam se jednog jutra i zatekao Dženinu stranu kreveta praznu. Ponekad je ranije odlazila na posao, pa u početku nisam mnogo razmišljao o tome – dok nisam video njen venčani prsten na ivici lavaboa.
Tup bol me je prožeo u grudima dok sam podizao prsten. Ispod njega je ležao presavijeni blokčić. Otvorio sam ga.
Pisao je jedan red:
„Ne traži me.“
Bio je to Dženin rukopis, ali slova su bila drhtava i zamrljana. Papir je bio mrljav, kao da je plakala.
„Ovo ne može biti istina“, šapnuo sam sebi.
Džena je uvek bila odgovorna. Smirena, pribrana, pouzdana. Bile smo zajedno dvanaest godina i još uvek smo se volele. Duboko.
Nikada ne bi napustila svoju porodicu. Ne dobrovoljno.
Stisnula sam prsten u ruci i posegnula za telefonom. U dubini duše znala sam da je Džena u nevolji. Prvo sam je pozvala – odmah se prebacila na govornu poštu.
Strah se pretvorio u paniku.
Šta ako ju je neko naterao da ovo napiše?
To je delovalo kao najlogičnije objašnjenje. Ali ko bi to uradio? I zašto?
Onda sam pozvala njenu sestru.
„Karli, jesi li danas razgovarala sa Dženom?“ upitala sam.
Trenutak tišine.
„Ne… zašto?“
„Otišla je. Ostavila je poruku. Ne znam gde je.“
Karlin glas je postao tih, kao da se okrenula od telefona.
„Šta je rekla u poruci?“
Pročitala sam joj je. Papir je krckao među mojim prstima.
Pauza je bila preduga.
„Karli?“
„Možda joj samo treba vremena, Džejk“, konačno je rekla. „Tvoj posao je u poslednje vreme bio jako stresan…
Lagala je. Mogla sam to da osetim.
„Ne bi tek tako nestala“, rekla sam. „Jesi li sigurna da ti nije ništa rekla?“
„Samo… daj joj prostora. Javiće se.“
Spustila sam slušalicu, ali razgovor mi je ostavio gorak ukus u ustima. Bila sam sigurna da Karli zna više nego što je otkrivala.
Pozvala sam Dženino radno mesto, bolnicu. Niko je nije video otkako je završila smenu dan ranije.
„Zar nije rekla ništa čudno juče?“ pitala sam jednu od njenih koleginica.
„Bila je tiha… ali da li znate za dečaka koji je umro prošle nedelje?“ pitala je.
„Ne…
„Nismo mogli da ga spasemo. Njegov otac nas je krivio.“ To je zaista uznemirilo Dženu.
Zašto mi nije rekla?
Posle dva dana bez vesti, otišla sam u policijsku stanicu. Policajac je kucao, jedva me gledajući.
„Jeste li ostavili poruku?“
„Da.“
„Da li je bilo dokaza o provali? Da li je stan pretresen?“
„Ne.“
„Da li ste joj uzeli telefon, novčanik?“
„Da.“
Zavalio se.
„Gospodine, vaša žena je punoletna. Prema poruci, otišla je dobrovoljno. Nije legalno nestala.
„Imamo dvoje petogodišnjaka“, rekao sam. „Mislite li da bi samo otišla?“
„Ljudi su ponekad nepredvidivi. Moj savet? Čekajte.
Kako bih mogao da čekam kada je svaki deo mene vrištao da nešto nije u redu?
Kod kuće, moja majka je pokušavala da zaokupi blizance bojicama. Kada su me videli, nada im je zasijala u očima.
„Tata!“ Da li je mama kod kuće? pitali su.
„Još ne“, rekao sam.
„Kada se vraća kući?“
„Uskoro“, rekla sam najmanju laž koju sam mogla da izgovorim. „Ona vas sve toliko voli.“
„Pa zašto se onda nije oprostila?“, šapnuo je Itan.
To pitanje me je proganjalo cele noći.
Nisam mogla da spavam. Zurila sam u plafon, premotavajući proteklih nekoliko meseci iznova i iznova. Džena je bila umornija. Rasejanija. Možda je samo terala osmeh.
Prvo ujutru sam posegnula za telefonom.
Ništa. Jednog dana sam pretražila njen ormar. Nedostajalo je nekoliko odeće, farmerke i njene patike za trčanje. Pakovala se kao da će se vratiti.
Do osmog dana, skoro sam poludela od neizvesnosti. Sedela sam na ivici kreveta, gladeći poruku, kada je zazvonio telefon.
Bila je to Karli.
„Ako želiš odgovore, moraš mi prvo nešto obećati“, rekla je brzo.
„Šta?“
„Nikada nećeš reći Dženi ono što ću ti reći.“
Osećala sam se kao da ne mogu da dišem.
„U redu. Samo mi reci šta joj se desilo.“
Duboko je udahnula.
„Slušaj me, Džejk. Istina nije ono što misliš.
„Zašto je onda otišla?“
„Zato što joj nije dobro“, rekla je tiho. „Mesecima se bori. Sve je preuzela na sebe: posao, decu. Onda je izgubila pacijenta i jednostavno se slomila.“
„Gde je sada?“
„Bila je sa mnom. Rekla je da mora da ode jer više nije mogla da to krije. Kada sam napustila sobu, odvezla se do naše kabine. Ne pušta nikoga unutra. Mogu da ostavim hranu na vratima, ali ona neće da prihvati pomoć. Džejk… ti si jedini koji može da je kontaktira.“
Pogledala sam prsten.
Ovo nije bilo napuštanje. Ovo je bio očaj.
„Idem“, rekla sam. „Reci mi gde je.“
Brvnara je bila skrivena među borovima. Vrata nisu bila potpuno zatvorena. Čula sam tihi jecaj.
Džena se sklupčala u uglu kauča. Podigla je pogled kada sam ušla.
„Nisi trebalo da dolaziš ovde“, rekla je.
„Kako sam mogla da ostanem podalje?“
„Nisam bolesna“, protestovala je. „Samo sam slaba. Sve sam pokvarila.“
Tada sam shvatila.
Nije bila fizička bolest. Bila je to mentalna kriza.
„Ko je rekao ne?“
„Hoćeš da kažeš da moraš sve da izdržiš sam?“ upitala sam.
„Tonuo sam, a ti nisi primetio“, odgovorio je gorko.
Bio je u pravu.
„Pogrešila sam“, rekla sam. „Ali ne moraš da se boriš sam. Ja sam ovde.“
Srušio se. Zagrlila sam ga i samo držala.
U narednim danima, pristao je na terapiju.
Biti zajedno nisu samo dobri dani. To su i dani kada druga osoba zaboravi da zatraži pomoć.
Sada me drži za ruku.
I zajedno idemo napred.
