Kada je ovaj stari ormarić stigao kod mene, odmah sam osetila da može postati nešto mnogo više nego što se činilo na prvi pogled. U njegovom obliku i drvetu bilo je nečeg toliko toplog i „živog“ da sam poželela da sačuvam njegov karakter, ali mu istovremeno dam potpuno novi izgled. Još nisam znala gde ću ga smestiti, ali sam znala jedno: baciti ili sakriti takvu stvar bilo bi pravo zločinstvo.
Vremenom sam pronašla savršeno mesto za njega u kući i odlučila se za eksperiment koji nikada ranije nisam radila — odlučila sam da izbelim drvo. Pre toga sam temeljno obradila celu površinu brusilicom, skidajući stari premaz sloj po sloj.
Nisam želela da koristim hemijsku smivku — brušenje je odlično funkcionisalo i otkrilo prijatnu, toplu teksturu drveta. Ipak, čak i nakon potpunog uklanjanja laka, drvo je delovalo blago crvenkasto, pa sam želela da mu dam smireniju, prirodniju nijansu.
Radeći napolju, stavila sam rukavice, uzela čistu krpu i nanela običan kućni izbeljivač na celu površinu ormarića. Prvi sloj sam ostavila da deluje 20 minuta, zatim nanela drugi i treći, a poslednji ostavila da se suši do jutra.
Kada sam izašla da pogledam rezultat, bila sam iskreno oduševljena: drvo je postalo svetlo i nežno, kao da je izbledeo na suncu. Boja je bila upravo onakva kakvu sam zamišljala — prirodna, meka i lagana.
Nakon toga sam samo prebrisala ormarić vlažnom krpom, pustila ga da se potpuno osuši i unela ga u kuću. U sunčanoj prostoriji izgledao je kao da je oduvek pripadao tom prostoru. Svetlo izbeljeno drvo savršeno se uklopilo sa ostatkom enterijera, stvarajući osećaj lakoće i topline.
Završni detalj bila je nova galanterija. Ona je ormariću dala uredan, gotovo dizajnerski izgled. Sada, kada ga pogledam, teško je poverovati kakav je nekada bio — taman, umoran i neupadljiv. Malo vremena, pažnje i jedan eksperiment — i stari komad nameštaja dobio je novo lice i novu svrhu.
Neverovatno je koliko se lepote može kriti u zaboravljenim stvarima, ako im se pruži prilika.
