Nije mogla da poveruje da se sve to dešava njoj.
Bele bolničke zidove, miris antiseptika, tiho pištanje monitora — sve je izgledalo kao san iz kojeg nema buđenja.
Pre nekoliko sati lekari su joj rekli da dete nije preživelo.
Ležala je nepomično, gledajući u plafon, bez osećaja za vreme i telo.
Kad su se vrata otvorila, pomislila je da je lekar.
Ali na pragu je stajao on — njen muž.
Lice hladno, bez izraza, fascikla u ruci.
— Moramo da razgovaramo, — rekao je mirno.
Okrenula je glavu.
— Sada?..
— Da. Što pre, to bolje.
Prišao je, izvadio olovku, spustio papire na stočić.
— Ovo je zahtev za razvod. Potpiši.
Ruke su joj drhtale.
— Ti… ozbiljno?..
— Ne mogu više. Previše smo različiti. Biće bolje za oboje.
Gledala ga je, ne prepoznajući.
Čovek s kojim su sanjali dete, koji joj se zakleo da će uvek biti tu — sada je stajao ispred nje, hladan.
Na trenutak je pomislila da je u njegovim očima zatreperilo kajanje, ali se on okrenuo.
— Videla sam te juče… s njom, — rekla je tiho. — Nisi ni pokušao da se sakriješ.
Zastao je.
— Nema veze. Sve je gotovo.
Suze su joj tekle, ali je uzela olovku i potpisala.
Ne zbog njega. Zbog kraja.
Kada je izašao, čula je ženski glas iza vrata:
— Gotovo?
— Da, napokon, — odgovorio je.
Posle izlaska iz bolnice, nestala je.
Niko nije znao gde je otišla.
On je nije tražio.
Živeo je neko vreme s tom drugom ženom, misleći da počinje novi život.
Sve je bilo lako. Do jednog jutra, kad je stiglo pismo.
Bez adrese pošiljaoca.
Unutra — fotografija.
Žena pored igrališta, i dečak od oko tri godine.
Sa njegovim očima.
Dugo je sedeo gledajući je.
Zatim je otišao u grad sa poštanskog pečata — mali, zaboravljeni grad.
Tražio, raspitivao se, ali je nije našao.
Samo isto igralište. Prazno. Pod kišom.
Tada je shvatio: život koji je uništio ne vraća se.
A onaj koji je izdao — prazan je.
I svaki put kad čuje dečiji smeh, pomisli:
možda negde taj smeh pripada njegovom sinu.
Onom kojeg nikada nije video.
