Kada Mo organizuje žurku povodom useljenja kako bi proslavila svoj novi dom, njen muž i svekrva postavljaju nezamisliv zahtev: trebalo bi da da stan svojoj snaji. Ali nisu znali da su Moini roditelji već obezbedili sve. Ono što sledi je bolan slom lojalnosti, moći i ljubavi – i na kraju, obračun koji niko nije predvideo.
Kažu da je prva kuća koju kupite kao par mesto gde gradite svoju budućnost. Za Aleksa i mene, trebalo je da bude upravo to: topao, dvosoban stan na trećem spratu, sa suncem koje svakog jutra struji u kuhinju.
Kupili smo ga tri meseca nakon našeg venčanja, i iako smo oboje doprineli hipoteci, istina je bila jednostavna: ovaj stan je postojao zahvaljujući mojim roditeljima.
Moji majka i otac, Debi i Mejson, dali su nam najveći deo kapare kao venčani poklon.
„Ne pitaj, ne odbijaj, samo uzmi, devojčice moja“, rekao je moj otac.
Tako da niko nije postavljao nikakva pitanja. Bila je samo ljubav i podrška. Takvi su uvek bili sa mnom: tiho jaki, odani do srži.
I možda je upravo zato što sam znala da je ovaj dom izgrađen s ljubavlju — ne sa pravom ili obavezom — Barbarin ton me je pogodio čim je stigla.
Videla sam je kako razgleda stan na devojačkoj večeri, upijajući svaki detalj ne kao gost, već kao neko ko pravi inventar. Taj sjaj u njenim očima nije bio divljenje. Bio je to proračun! U to vreme, moj otac mi je rekao da je iznajmio stan samo za vikend devojačke večeri. Nisam znala da namerava da ga kupi.
„SIGURNA SAM DA ĆE TI MAJKA DATI OVAJ DOM, MO“, rekla je Barbara.
„Sigurna sam da će ti majka dati ovaj dom, Mo“, rekla je Barbara. „Sve za njenu princezu, zar ne?“
Bila je u pravu. Ali to nije bila njena stvar. I kada smo se konačno uselili kako treba, rekla sam Aleksu da želim da organizujem zabavu za useljenje.
„Zašto želiš toliko ljudi u našem domu, Mo?“, upitao je.
„Zato što želim da se pohvalim našim domom! Želim da budem dobra domaćica, a osim toga, radije bih da svi budu ovde odjednom umesto ovih dosadnih vikend poseta.“
Trebalo je malo ubeđivanja, ali je Aleks na kraju pristala. Kuvala sam dva dana zaredom. Pečeno pile glazirano medom i majčinom dušicom, salate sa kandiranim pekanima i kozjim sirom, i torta na kojoj sam satima radila, a koja je bila pomalo nagnuta udesno, ali je ipak imala božanski ukus.
Želela sam da svi vide da sam napravila nešto stvarno. Da sam srećna.
U noći useljenja, trebalo mi je sat vremena da se spremim. Ne znam šta sam pokušavala da dokažem, ali sam osećala da moram biti… savršena.
Kejti, moja snaja, stigla je bez dece. Rekla je da ih je prijateljica odvela na dečji rođendan.
„Verovatno je tako najbolje, Mo“, rekla je.
„Verovatno je tako najbolje, Mo“, rekla je. „Deca su bila toliko uzbuđena zbog žurke, sigurna sam da bi ionako zaboravila sve svoje manire.“
Iskreno, osetila sam olakšanje. Kejtino troje dece je bilo ona vrsta dece koja ostavljaju zgnječene krekere za sobom, poput traga mrvica hleba u haosu.
Žurka je odlično počela. Vino je teklo, smeh je bio u vazduhu, tanjiri su zveckali, a Aleks je puštao muziku nekog indi benda kojim je trenutno bio opsednut. Bila sam usred razgovora sa tetkom o pločicama za kuhinjsku pozadinu kada sam čula da neko kucka čašom.
Barbara je stajala na čelu stola, smešeći se kao dobrodušna kraljica.
„Kada pogledam njih dvoje“, rekla je, pokazujući na Aleksa i mene, „prosto sam tako ponosna! Tako sjajan par. Mora da je tako lako štedeti za zajednički dom. Ne morate čak ni da brinete o kućnim ljubimcima. Za razliku od Kejti… koja mora sama da odgaja troje dece.“
Reči su bile… slatke? Ali njen ton je bio neverovatno gorak.
Osetila sam kako mi se stomak steže.
„Kejti nikada neće moći da priušti svoj stan, zar ne, dušo?“ prela je Barbara Kejti, koja je teatralno uzdahnula i odmahnula glavom kao da je na audiciji za sapunicu.
NOVA BARBARA SE OKRETNULA MOJIM RODITELJIMA I JOŠ JOŠ SE OSMEHNULA.
Zatim se Barbara okrenula mojim roditeljima i još šire se osmehnula.
„Ovaj stan… morate ga dati Kejti. Njoj je potrebniji nego tebi“, rekla je.
U početku sam mislila da sam pogrešno čula. Verovatno je mislila na nešto drugo. Naravno. Ali onda se Aleks umešao – ležerno, kao da su se dogovorili tokom branča sa mimozama.
„Tačno, mama“, rekao je. „Mama, razmisli o tome. Ti i ja možemo neko vreme ostati sa mojom mamom. Tvoji roditelji su nam jednom pomogli, zar ne? Dakle, mogu nam ponovo pomoći. Mama može imati malo mira i tišine od dece… a Kejti može imati svoj… Kejti može“
„U svom prostoru.“
Okrenula sam se ka mužu, još uvek polusmejući se, kao da je u pitanju neki potpuno apsurdni nesporazum.
„Šališ se, zar ne?“
Aleks se nije ni trznuo.
„Hajde, dušo. Počećemo ispočetka kada za to dođe vreme. Uz pomoć tvojih roditelja, biće brzo. Ovaj stan je savršen za decu. A Kejti su potrebna. Osim toga, ti si ukrasila stan. Ja nisam imala ništa s tim. Želim nešto gde mogu jednom da donosim odluke.“
Pogledala sam Kejti, koja je već osvrtala okolo sebe, kao da već preuređuje unutrašnjost.
„To je fer“, klimnula je glavom Barbara, ponosna kao i uvek. Pogledala je Aleksa kao da je okačio sunce na nebo.
Majčina ruka je počivala na njenoj čaši za vino. Moj otac je spustio viljušku uz oštar zvuk. Otvorila sam usta, ali nijedan zvuk nije izašao. Kao da je moj mozak odbijao da shvati koliko ležerno pokušavaju da me opljačkaju. Nisam razumela šta se dešava…
Onda je Debi, moja draga stara majka, presavila salvetu i stavila je na sto sa takvim jezivim smirenjem da je u sobi zavladao tišina.
„Nisam odgajila svoju ćerku da bude bilo čija budala“, rekla je. Glas joj je bio tih, ali svaka reč je udarala kao čekić.
„Molim?“ Barbara je trepnula.
„Želiš je kući?“ nastavila je moja majka. „Želiš Mo kod kuće? Onda je tuži. Ali obećavam ti: izgubićeš.“
Svi su se zaledili.
„Dušo, daj im dokumenta“, rekla je, gledajući me.
„Dušo, daj im dokumenta“, rekla je, gledajući me.
Klimnula sam glavom, otišla do fioke u ormaru – one koju sam označila sa „za svaki slučaj“ – izvukla kovertu, vratila se i predala je Aleksu.
Namrštio se i otvorio je. Kejti se nagnula napred. Barbara je istegnula vrat. Njegovo lice se promenilo od zbunjenosti do nečeg tamnijeg. Panika.
„Šta je, dođavola, ovo?“ promrmlja Aleks, prelistavajući stranice.
Polako sam sela i sklopila ruke u krilu.
„Pošto su moji roditelji platili veći deo kapare, pobrinuli su se da vlasništvo nad imovinom bude samo na moje ime. Ti ne poseduješ ni jedan kvadratni centimetar ovog stana.“
Barbarino lice se namrštilo kao da se staklo razbilo pod pritiskom.
„Ovo… ovo ne može biti tačno.“
MOJA MAJKA JE OTPILA GUTLJAJ VINA.
Moja majka je otpila gutljaj vina.
„O, da. Jeste. Nismo rođene juče, Barbara. Videle smo kakva si bila čak i pre venčanja. Zato smo se pobrinule da naša ćerka bude zaštićena.“
„Morin nikada neće biti izložena tvom zlostavljanju“, rekao je moj otac. „Mo je naše dete. Želimo da se brinemo o njoj i da je štitimo. Ne tvoja ćerka i tvoje unuke, Barbara.“
„I šta? Samo želiš da me izbaciš?“ Aleksove uši su postale jarko crvene.
„Ne, Alekse…“ Nagnuo sam glavu.
Preturao je po dokumentima kao da može da smisli izlaz.
„Potpisao si predbračni ugovor“, podsetio sam ga. „Sećaš se? Sve što je kupljeno uz pomoć moje porodice ostaje moje.“
Barbarin glas se povisio.
ALI TI SI UDAT!
„Ali ti si udat! To mora nešto da znači!“
Tiho sam se, gorko nasmejao.
„Trebalo bi“, rekao sam. „Kao što bi lojalnost trebalo nešto da znači. Kao da ne napadaš ženu na njenoj sopstvenoj zabavi i ne pokušavaš da je daš kući svojoj sestri.“
Aleks je prelistavao stranice, odmahujući glavom.
„Mora da postoji nešto unutra što…“
„Ne postoji“, konačno me je prekinuo moj otac. Njegov glas je bio smiren i dubok, onakav glas koji automatski tera odrasle muškarce da se usprave. „I pre nego što ti padne na pamet da ovo izneseš na sud: Naš advokat je sve sastavio.“
Kejti je konačno progovorila, krotko.
„Ali… gde idemo?“
POGLEDALA SAM JE, ONDA NAŠIRILA.
Pogledala sam je, pa slegnula ramenima.
„Kod tvoje majke? I Aleks će poći sa mnom.“
Aleks je zalupio papire o sto.
„Ti… jesi li ovo znala sve vreme?“
Spustila sam čašu i malo se nagnula napred.
„Ne, Aleks. Nisam znala da si toliko glup. Ali sumnjala sam da će tvoja majka pokušati nešto ovako. Nazovi to intuicijom, nazovi to… šestim čulom. Zato sam se pobrinula da budem zaštićena. A sada si ti ta koja nema dom.“
Barbara je izgledala kao da je progutala krhotine stakla. Usta su joj se otvarala i zatvarala. Okrenula se ka Kejti, kojoj su oči bile pune suza.
„Mama? Šta ćemo?“ šapnula je. „Ne želim… Mislila sam da je ovo konačno moje. Već sam rekla deci…“
Barbara je stisnula zube.
Barbara je stisnula zube.
„Odlazimo. Sada.“
Aleks se i dalje nije pomerao. Zurio je u papire kao da će se zapaliti i izbrisati njegovu grešku.
Moj otac je polako otpio gutljaj i pogledao Aleksa kao da skida slojeve razočaranja.
„Čovek koji dozvoljava majci da kontroliše njegov brak nije muškarac“, rekao je mirno. „A čovek koji pokušava da ukrade od svoje žene? On nije samo budala… on je kukavica. Shvati to kako god želiš, Aleks.“
To je bilo to.
Aleks je polako trepnuo. Ustao je i stavio papire na sto. Otvorio je usta da nešto kaže – možda izvinjenje, možda odbranu – ali nijedna reč nije izašla.
Tata nije ni trepnuo.
„SADA“, rekao je, ovog puta čvršće.
„Sada“, rekao je, ovog puta čvršće. „Izlazi, Aleks.“
Barbara je zgrabila svoju tašnu. Kejti je išla ćutke. Aleks je koračao iza, pogrbljenih ramena, kao da je teret konačno pao na njega. Vrata su se zatvorila iza njih – sa konačnošću koja je prorezala tišinu.
Moja majka se zavalila i izdahnula.
„Pa, Mo“, rekla je, ponovo posežući za vinom. „Dobro je prošlo, zar ne? Sada ćemo jesti kolač.“
Pogledala sam svoje roditelje – dvoje ljudi koji me nikada u životu nisu izneverili – i prvi put te večeri, otkako je Barbara ušla na vrata, osmehnula sam se.
Trebalo je da se sastane nedelju dana kasnije.
Kafe je mirisao na spaljeni espreso i cimet. Izabrala sam ga iz navike, a ne iz sentimentalnosti. Nalazio se između moje kancelarije i mog stana. Neutralno tlo.
Aleks je već bio tamo kada sam ušla, sedeo je pored prozora sa kafom koju nije ni dotakao.
„Hej“, rekla sam, spuštajući se na klupu preko puta njega.
„Hvala što si došla, Mo“, podigao je pogled, oči su mu bile crvene.
Pre nego što sam mogla da odgovorim, došao je konobar.
„Uzeću sendvič sa kiselim testom za doručak, dodatni avokado“, rekla sam. „I late sa ovsenim mlekom, molim.“
Klimnuo je glavom i otišao.
„Ne želim razvod, Mo“, Aleks je polako izdahnuo.
Trepnula sam. Direktno. Dobro.
„Napravila sam grešku. Glupu, užasnu grešku. Ali možemo je popraviti. Možemo ići na terapiju… možemo…“
„Pokušao si da mi pokloniš kuću, Alekse“, rekla sam tiho. „Na zabavi. Pred našom porodicom.“
Nagnuo se napred, očajan.
„Nije tako bilo, Mo. Hajde.“
„Jeste, bilo je. Upravo tako je bilo.“
Protrljao je ruke kao da pokušava da ih zagreje.
„Samo sam hteo da pomognem Kejti. Teško joj je…“
„Kejtin muž je trebalo da joj pomogne umesto da beži. Ne ja. Ne ti. Ne moji roditelji. To nije bila tvoja odgovornost koju si preuzela.“
„Ona mi je sestra, Mo. Šta si očekivao da uradim? Stvarno?“
„A ja sam ti bila žena, Aleks.“
Trznuo se. Pogodilo ga je tačno gde je trebalo.
Pogledala sam kroz prozor.
„Ponizio si me, Aleks“, rekla sam. „Izdao si me. A najgore od svega? Nisi me čak ni pitao. Samo si pretpostavio da ću legnuti i reći da, kao što uvek radiš sa svojom majkom. Nismo čak ni razgovarali o tome.“
„Uspaničio sam se“, rekao je. „Nisam mislio da će doći do ovoga.“
„Ali jeste.“
Pružio je ruku preko stola. Nisam je uzela.
„Još uvek te volim, Mo.“
Stigla mi je hrana. Polako sam odmotala sendvič, izbegavajući kontakt očima.
„Verujem ti“, rekla sam. „Ali ljubav ne nadoknađuje gubitak poštovanja. I nikada neću zaboraviti kako si me gledao kada si stao na njenu stranu. Kao da sam samo… pomoćnik.“
„Molim te“, šapnuo je.
„Zbogom, Aleks. Ne brini, ja ću platiti.“
Uzeo sam kafu i otpio gutljaj dok je Aleks napuštao prostor za sedenje. Kafa je bila vruća, gorka… i pročišćavajuća.
Šta bi ti uradio?
