Muzika je svirala glasno, sunce se presijavalo u čašama šampanjca, fotograf je škljocao hvatajući nasmejana lica.
Svi su čestitali, smejali se, nazdravljali.
Bele ruže, veo, smeh prijatelja — sve kao iz filma, iz sna.
Stajala sam pored fontane, držeći buket.
Voda je tiho žuborila, vazduh je bio pun mirisa parfema i slatkog vina.
Prišao je s leđa — moj muž, u beloj košulji, sjajnih očiju.
Smejao se s prijateljima, pričao glasno, šalio se.
Okrenula sam se i nasmejala mu se.
U tom trenutku on, u šali, reče:
— Hajde da ohladimo tvoju sreću! — i gurnuo me.
Hladnoća je sekla kao nož.
Fontana je prsnula, haljina otežala, voda mi prekrila lice.
Povici gostiju, smeh, blicevi kamera.
On se smejao.
Stajao na ivici, pljeskao, a njegovi prijatelji snimali telefonima.
„Ovo je snimak!“ — viknuo je neko.
Stajala sam do kolena u vodi, drhteći.
Ne od hladnoće — od stida.
Od osećaja da je sve u šta sam verovala nestalo.
Pružio mi je ruku, još s osmehom.
— Hajde, ne ljuti se, to je bila šala!
Pogledala sam ga.
Tog čoveka kome sam malopre obećala „da ću voleti i poštovati“.
Njegove prijatelje koji su se smejali, goste koji su skretali pogled.
I shvatila: ako sada ćutim — neću izgubiti haljinu, nego sebe.
Podigla sam ruku — i, gledajući ga pravo u oči, prosula mu u lice vodu iz svoje haljine.
Smeh je utihnuo.
On se ukočio.
Kapi su mu klizile niz obraze — da li od fontane ili od stida, nije bilo jasno.
Izašla sam iz vode, polako skinula cipele, prošla pored gostiju i bez pogleda rekla:
— Izgleda da je slavlje završeno.
Iza mene je viknuo nešto, ali niko se nije nasmejao.
Čak je i muzika stala.
A ja sam hodala — mokra, bosa, s haljinom koja se vukla po zemlji, i prvi put tog dana — osećala sam se slobodno.
