Bili su savršen par. Svi prijatelji su im zavideli na ljubavi — kuća, planovi, putovanja, fotografije sa natpisom „zauvek“.
Do onog dana kada je telefon zazvonio usred noći.
— Vaša supruga je imala nesreću, — rekao je glas.
Jurio je putem, ne osećajući pod sobom točkove. Kada je stigao, lekari su rekli: preživela je, ali povreda kičme je ozbiljna.
Prvih dana nije se odvajao od njenog kreveta. Hranio ju je, menjao zavoje, slušao lekare. Ali onda su došli umor, nervoza, tišina.
Posle tri meseca tiho je spakovao stvari.
— Ne mogu više ovako da živim, — rekao je. — Boli me da te gledam takvu.
I otišao.
Ostala je sama.
Dani i noći su se pretapali, a samo je zvuk aparata podsećao da je još uvek živa.
Jednog dana pojavio se novi fizioterapeut — mladić sa blagim očima. Nije je žalio, nije govorio „izdrži“ — samo je dolazio svakog dana i terao je da radi ono što je mislila da je nemoguće.
Korak po korak, suzu po suzu, učila je ponovo da vlada svojim telom.
Jednog dana je rekao:
— Danas ćemo probati bez oslonca.
Plašila se, ali ga je poslušala.
I prvi put posle meseci — napravila je korak.
Prošla je godina dana.
Ponovo je hodala. Prvo sa štapom, a zatim bez. Živela je, smejala se, ponovo se osećala kao ona stara. A pored nje je uvek bio on — onaj koji nije žalio, već verovao.
Tog dana, u tržnom centru, stajala je ispred izloga.
Bivši muž ju je odmah prepoznao — isti osmeh, isti sjaj u očima. Samo što je sada pored nje stajao drugi muškarac.
Prišao je bliže… i zastao.
Jer ga je prepoznao.
Bio je to isti onaj momak kome je nekada odbio posao, nazvavši ga „nedovoljno kvalifikovanim“.
Onaj koji ga je molio za pomoć, a zauzvrat dobio samo hladan pogled.
Onaj koji sada drži za ruku njegovu bivšu ženu.
Stajao je, nesposoban da podigne pogled.
A ona ga je samo pogledala mirno, bez trunke mržnje.
— Znaš, — rekla je tiho, — ponekad Bog ne vraća ljude zbog osvete. Vraća ih da ti pokaže ko zaista ume da voli.
