Put je bio skoro prazan. Sunce je udaralo u šoferšajbnu, asfalt je sijaо od vrućine, a muzika u kolima gušila je sve oko njega. Aleksej je žurio — sastanci, pozivi, obaveze. Vozio je brzo, nervirajući se na svaku sporu kolonu ispred sebe.
Odjednom — svetla iza njega. Hitna pomoć. Sirena je sekla vazduh, tražila prolaz. Aleksej baci pogled u retrovizor, stisnu usne.
— Uvek vam se žuri, — promrmlja i naglo preseče hitnu.
Vozač hitne zakoči, vozilo zatrese, na trenutak se činilo da će se prevrnuti. Ali ostalo je na putu. Aleksej se samo nasmeja i dodade gas.
Nije video lice čoveka pored vozača.
Nije čuo panične reči lekara koji je držao infuziju.
Nije primetio ruku na nosilima koja se jedva pomerila — kao da se neko još bori za život.
Sutradan se probudio kao i uvek. Upalio TV, sipao kafu, listao vesti.
I odjednom — kadar. Put. Njegov put. Ista hitna.
Naslov: „Hitna pomoć nije stigla na vreme. Pacijent preminuo na putu.“
Namrštio se. Nešto ga je steglo. Pomerio prst dalje — i ukočio se.
Prezime. Godine. Fotografija.
Na slici — sed muž, poznat osmeh, oči koje nije video godinama. Njegov otac.
Otac s kojim nije govorio posle svađe.
Otac kome je obećao da će svratiti “za vikend”.
Otac koga je vozila ona ista hitna kojoj nije dao put.
