Jutro je bilo hladno i užurbano. Ljudi su žurili na posao, automobili su promicali ulicama ne obraćajući pažnju na retke pešake. Aleks, mladić sa slušalicama u ušima, hitao je ka kancelariji, pogledavajući na sat — kasnio je na važan sastanak. Sve o čemu je mislio bilo je: „Samo da stignem na vreme.“
Ali na sledećem prelazu, tačno ispred njega, stajala je starija žena s štapom. Semafor je već treperio zelenim, vozači su nervozno trubili. Starica je nesigurno zakoračila, pa zastala. Aleks je uzdahnuo, pogledao na sat, zatim na put — i umesto da je zaobiđe kao ostali, skinuo je slušalice i prišao.
— Dozvolite, pomoći ću vam, — rekao je nežno, pružajući ruku.
Ona se nasmejala — umorno, ali iskreno.
— Hvala ti, sine. Danas mi je težak dan.
Koračali su polako, jedno pored drugog. Automobili su čekali, sirene su se čule, ali Aleks nije žurio. Kad su stigli na drugu stranu, starica je iz torbe izvadila mali koverat i pružila mu ga.
— Uzmi, molim te. Samo kao mali znak zahvalnosti.
Hteo je da odbije, ali ona je insistirala:
— Ne sada. Pogledaj kasnije.
Aleks je slegnuo ramenima, stavio koverat u džep i produžio dalje, ne pridajući tome značaj.
Tek uveče, kod kuće, setio se. Otvorio je koverat — unutra je bila stara fotografija: mladi par nasmejan, iza njih isti ovaj grad, samo mnogo godina ranije. I kratka poruka:
„Nekada davno, ovde mi je neko pomogao da pređem ulicu. Taj čovek je postao moj muž. Ne znam šta tebe čeka, ali dobro se uvek vrati.“
Na poleđini — broj telefona i potpis: Elizabet Klark.
Aleks je dugo gledao u fotografiju, a zatim pozvao broj. Ženski glas se javio:
— Znala sam da ćeš pozvati.
Tako je počelo poznanstvo koje mu je promenilo život — jer ta žena bila je majka devojke s kojom se, samo nekoliko meseci kasnije, zaljubio.
