Kada sam sama odgajala unuka nakon što mi je sin umro, mislila sam da je najgore iza nas. Pogrešila sam. Šesnaest godina kasnije, moja bivša snaja se pojavila na mojim vratima sa dizajnerskom haljinom i kovertom… i tada sam shvatila da su neki ljudi gori nego što mislite.
Pre šesnaest godina, kada sam imala 56 godina i još uvek se selila iz stana u stan, moj sin Mark je postigao nešto što ja nikada nisam mogla. Sa dvadeset devet godina, kupio je skromnu, jednospratnu kuću za svoju suprugu Melisu i njihovu dvogodišnju ćerku Emu.
Bio je građevinski radnik, sa žuljevitim rukama i velikim snovima.
„Mama“, rekao je jednog dana uz kafu u maloj kuhinji, „dodaću sobe, trem, možda čak i ljuljašku u dvorištu. Napraviću i tebi sobu iznad garaže.“
Bila sam toliko ponosna na njega. Toliko da je, kada je kupio kuću, napravio jednostavan testament – samo da bude siguran. Ako bi mu se nešto desilo, kuća bi ostala na Emino ime.
Ali nedugo zatim, građevinska nesreća mu je odnela život. Ema je tada imala samo dve godine.
Na sahrani sam držao Eminu sićušnu ruku dok se Melisa smrzla u izrazima saučešća.
Kada smo se vratili u kuću, zatekao sam je kako se pakuje. Imala je tada dvadeset sedam godina. Kada sam pokušao da je zaustavim na vratima, sve što je rekla bilo je:
„Čuvaj je.“
Bacila mi je ključeve i sela u luksuzni automobil pored nasmejanog muškarca. Motor je zaurlao i odvezli su se. Ema i ja smo ostali u dvorištu.
Tada sam je poslednji put video.
Posle toga, preselio sam se u Markovu kuću sa Emom i prihvatio sve poslove koje sam mogao. Čistio sam, brinuo se o deci i konobario u malom restoranu dok mi stopala nisu otekla do večeri.
Vreme je prolazilo. Imao sam sedamdeset godina, bolna leđa i bore, ali sam bio odlučan.
EMA je izrasla u prelepu mladu ženu.
Ema je izrasla u prelepu mladu ženu. Bila je ljubazna, obzirna i nikada nije tražila mnogo. Znala je da smo siromašni, ali je uvek govorila da me voli.
Svaka srednjoškolka je želela samo jednu stvar: maturu.
Pitala sam je da li želi da ide. Odmahnula je glavom.
„Bako, ne brini. Nemamo novca za to. Gledala sam polovnu odeću… nijedna nije dobra.“
Pravila se da je ne brine, ali sam znala da je boli.
Sledećeg dana sam u maloj antikvarnici pronašla meku, bledoplavu satensku tkaninu po pristupačnoj ceni. Te večeri sam izvadila svoju staru mašinu za šivenje i počela da radim.
Ema je protestovala, govoreći da se dovoljno trudim za nju. Ali nisam previše umorna da bih je usrećila.
Šila sam danima. U svaki bod sam unosila ljubav.
Noć pre mature, Ema je obukla gotovu haljinu u našem uskom hodniku. Tkanina je prelepo svetlucala. Suze su joj navrle na oči.
„Ovo je najlepša haljina koju sam ikada videla“, šapnula je.
Onda je glasno kucanje zatreslo vrata.
Otvorila sam ih… i zaledila se.
Melisa je stajala tamo. Smejala se. Imala je četrdeset tri godine, ali je izgledala besprekorno. Savršena šminka, kosa, dizajnerske štikle. Ušla je bez reči, noseći torbu za odeću preko ramena.
„Moja devojčica!“, uzviknula je i zagrlila Emu.
Ema je stajala ukočeno. Gledala sam u šoku.
MELISA JE IZVADILA BLJUĆU SREBRNU HALJINU IZ TORBE.
Melisa je izvukla blistavu srebrnu haljinu iz torbe.
„Donela sam ti poseban poklon“, rekla je, a zatim pogledala haljinu koju sam napravila. „Ne možeš ovo nositi, dušo. Smejali bi ti se. Ali ovo… ovo je prava haljina za maturu.“
Na trenutak sam želela da verujem da možda želi da se vrati u naše živote.
Onda je iz njene torbe ispao koverat.
Ema ga je podigla. Njeno ime je bilo na njemu.
Otvorila ga je.
Unutra su bili dokumenti koji su izgledali kao da su legalni.
? ŠTA JE OVO? UPITALA SAM, TRUDNIČKI OSEĆAJ ME JE STREBAO U GRUDIMA.
„Šta je ovo?“ upitala sam, a zloslutni osećaj mi je stezao grudi.
Melisin osmeh je zadrhtao.
„Samo formalnost“, rekla je. „Ova kuća je prvobitno pripadala našoj porodici. Ako je potpišeš, mogu je prodati i možemo započeti novi život. Ne moraš da ostaneš ovde sa ovim smećem u ovom malom gradu.“
Nastala je tišina.
Emine ruke su se tresle, ali glas joj je bio miran.
„Haljina te ne čini majkom. Moja baka me je odgajila. Platila je ovu kuću dok se sama brinula o meni. Ovo je moj dom.“
„Otišla si“, viknula je Ema. „Sada ti treba novac. Ali si došla na pogrešno mesto.“
I POCEPAO JE PAPIRE.
I pocepao je papire.
Melisino lice se iskrivilo.
„Nezahvalno dete“, siknula je. „Pokajaćeš se kada se budeš brinula o umirućoj starici bez novca.“
Uzela je torbu sa odećom i izjurila napolje.
Ema ju je zagrlila.
Sledeće večeri je otišla na maturu u plavoj haljini.
Kada se vratila kući, šminka joj je bila razmazana, ali je blistala.
? BILA SAM NAJLEPŠA TAMO, PROŠAPTALA JE.
„Bila sam najlepša tamo“, šapnula je. „Zbog tebe.“
Njenim prijateljima se dopala haljina. Bila je jedinstvena. Bila je nezaboravna.
Ema je dobila stipendiju za fakultet. Ona ostaje ovde sa mnom. Ovo je njen dom.
I nadam se da Melisa nikada više neće pokušati da nam je oduzme.
