Kunem se, ništa me nije pripremilo na način na koji će me običan crtež voštanim bojicama izbiti kao da me je neko udario u grudi.
Čak i tada, mislila sam da je to samo još jedno „remek-delo iz frižidera“.
Ali hajde da počnemo od početka.
Imam trideset šest godina, udata sam i poslednjih pet godina ceo moj život se vrti oko jedne sićušne osobe. Ane. Naše ćerke. Pametna je, radoznala, uvek priča, postavlja pitanja, smeje se – ima smeh koji može da učini da čak i najteži dan prođe.
Moj muž, Mark, je onakav otac o kakvom samo sanjate. Strpljiv je, razigran i dozvoliće Ani da mu stavlja šljokice na lice dok se on pretvara da je „zvezdano čudovište“. Vikendom zajedno idu u park i često ih vidim kako se ljuljaju tako visoko da se plašim da će odleteti.
Da ste me pitali pre mesec dana, rekla bih: naš život nije poseban, nije spektakularan – ali je bezbedan, topao, pun ljubavi.
Dakle, kada sam u vrtiću dobila zadatak da „nacrtam sliku svoje porodice“, nisam mogla ni da shvatim. Još jedna slika na frižideru. Još jedno umetničko delo od štapića.
DAN KADA SAM DOVELA ANU, ZAMALO MI JE UTRČALA U NARUČJE.
Dan kada sam dovela Anu kući, zamalo mi je utrčala u naručje.
„Mama, napravila sam ti nešto veoma posebno!“ šapnula je uzbuđeno, stežući svoj ranac.
„Stvarno?“ nasmejala sam se. „Šta je to? Zamak? Štene?“
Čvrsto je odmahnula glavom.
„Ne. Videćeš.“
Te večeri, posle večere, popela se u moje krilo i izvukla presavijeni papir.
„Vidi, mama! Nacrtala sam našu porodicu!“
Svi smo bili tamo. Ja sam se smejala. Mark je crtao visoko, mašući. Ana u sredini, njene pletenice su štrčale kao dve antene.
ONDA MI JE SRCE STALO.
Onda mi je srce stalo.
Pored Ane je bio još neko.
Mali dečak. Iste veličine kao i ona. Smešio se. I držao je Aninu ruku – kao da je tačno znao gde mu je mesto.
U tom trenutku sam znala: ovo nije ispravno.
U početku sam pomislila da je sigurno nacrtao nekog od svojih drugara iz vrtića. Pokušala sam da ostanem mirna, pokazujući prstom na malu figuru.
„Dušo, ko je ovo?“ tiho sam upitala. „Tvoj prijatelj?“
Anino lice se promenilo u deliću sekunde. Osmeh je nestao, kao da ga nikada nije ni bilo. Stegla je papir uz grudi, ramena su joj se napela.
? Ja… NE MOGU OVO DA REČEM, MAMA.
„Ja… ne mogu ti to reći, mama.“
Njen glas je postao veoma tih. Krhak.
„Zašto ne, dušo?“ pokušala sam da se osmehnem. „To je samo crtež.“
Spustila je pogled, govoreći tako tiho da sam morala da se nagnem napred.
„Tata je rekao… da ne bi trebalo da znaš.“
Jeza me je prošla niz kičmu.
„Šta ne bi trebalo da znam?“
Grickala je donju usnu, zgužvala ivicu papira. Onda je odjednom izašlo:
„On je moj brat. Moj brat. Uskoro će živeti sa nama.“
KAO DA ME JE NEKO UDARIO PESNICOM U STOMAK.
Kao da me je neko udario u stomak.
Nisam mogla da dišem.
Ana je prebledela, kao da je shvatila da je odala tajnu. Skočila je, zgužvala crtež i pobegla.
„Ana, čekaj…“ doviknula sam za njom.
Vrata su se zalupila. I nastala je tišina.
Te noći nisam spavala. Rečenica mi je odjekivala u glavi iznova i iznova: „Tata je rekao da ne bi trebalo da znaš… moj brat.“
Mark je mirno spavao pored mene. Kao da se ništa nije dogodilo.
ODLUČILA SAM UJUTRU: SAZNAĆU ISTINU.
Ujutru sam odlučila: SAZNAĆU istinu.
Osmehnula sam se dok je odlazio na posao. Odvezla sam Anu u vrtić. Onda, kada je kuća bila prazna, počela sam da tražim.
U Markovoj radnoj sobi pronašla sam kovertu – iz dečje bolnice. Račun. Na ime sedmogodišnjeg dečaka.
U spavaćoj sobi, duboko u ormaru: dečja odeća. Male farmerke. Majice sa prugama. Ne Anine.
U džepu sam imala školarinu, račune iz prodavnice igračaka, račune za stvari koje nikada nismo kupili.
Te večeri sam sve raširila po stolu. U sredini je bio Anin crtež.
Kada je Mark ušao, zaledio se.
„Sedi“, rekla sam tiho. „I sve mi ispričaj.“
DUGO JE SLUŠAO, ONDA JE PROGOVORIO USLOMLJENIM GLASOM:
Dugo je slušao, a zatim je progovorio isprekidanim glasom:
„Nikada te nisam prevario.“
„Pa šta je onda ovo?“ upitao sam. „A zašto naša ćerka zna pre mene?“
Sklonio je glavu.
„Zato što je istina. Imam sina. Noju.
Pre sedam godina, pre nego što sam te upoznala, imala sam aferu. Nisam znala da je trudna. Tek pre nekoliko meseci je saznao kada se dečak razboleo. Trebala mu je krv. I ispostavilo se da sam ja otac.
Sve je došlo na svoje mesto.
Imala sam bes. Bol. Izdaju.
ALI JE BILO NEŠTO DRUGO.
Ali je bilo još nešto.
Dete.
Prošle su nedelje svađa i tišine. Onda je došao dan kada sam upoznala Noju.
Bio je mali, stidljiv, sa istom rupicom na licu kao Ana.
Ana je uzviknula:
„Moj brat!“
I zagrlila ga.
U tom trenutku sam znala: ovo nije crno-bela priča.
OVO NIJE ŽIVOT KAKAV ZAMIŠLJAM.
Ovo nije život kakav sam zamišljala. Ali je i dalje pun ljubavi.
Jedne noći, dok sam ih stavljala u krevet, Ana me je pogledala, pospano se osmehujući.
„Vidiš, mama? Rekao sam ti da će doći.“
Smrzla sam se.
„Ko je on?“
Je li ti on ovo rekao, dušo?
„Moj brat“, šapnuo je. „Pre nego što smo se upoznali.“
